Anđelina Džoli pokušava da ozbiljnije uđe na rediteljsku scenu svojim novim filmom koji govori o Luju Zamperiniju, američkom olimpijskom atletičaru koji služeći svojoj zemlji u Drugom svetskom ratu prolazi kroz pravi mali pakao.
Još jedan film namenjen ovosezonskoj dodeli nagrada i još jedna istinita priča. Ovo, doduše, ne treba previše da čudi, jer se zna koliko Akademija voli biografske filmove, ali i uopšte sve što obrađuje neki istiniti događaj.
Moram da priznam da me je film donekle zbunio – nisu mi najjasnije njegove namere sa materijalom koji je imao. Na osnovu prirode priče koja se odvija u ovom filmu, trebalo je da ona izazove određena osećanja, empatiju, trebalo bi da gledalac zajedno sa glavnim likom doživi određenu katarzu, ali to se u mom slučaju nije desilo, bar ne u onoj meri u kojoj to ovaj film želi. Da vam neko samo prepriča šta je sve mladi Luj doživeo za vreme rata, mislim da biste imali možda i veće saosećanje prema njegovoj sudbini nego što dobijate gledanjem ovog filma.
Priča sama po sebi zaista jeste zanimljiva i pruža dovoljno materijala da vas drži zainteresovanim, ali je način na koji je ispričana u ovom slučaju faličan. Lujeva priča je vođena tako da se istakne njegova izdržljivost i snaga duha pred zaista tragičnom sudbinom i izuzetno teškim poteškoćama koje je morao da istrpi u borbi za svoj život. Na to se, čini mi se, ciljalo. Da se odmah ogradim, ne želim da kažem da to donekle nismo i dobili, već samo da nismo dobili u dovoljnoj meri da bismo se saživeli sa njegovom sudbinom i tom snagom duha koja veliča život. Film nije uspeo da u potpunosti iznese ono što mu je bila namera. U jednom delu filma, rekao bih, Luj se malo više predstavlja kao žrtva, pasivan lik prepušten sudbini, nego kao aktivan borac nesalomivog duha. Čak se pojavljuje simbolika kojom se Lujeve muke izjednačavaju sa Isusovim, s tim da Lujevo trpljenje nosi sa sobom jedinu svrhu preživljavanja. Kada je ovo rečeno, poređenje po meni nije na mestu i promašuje svrhu. Kao da fali intenzivnija i direktnija veza Luja sa gledaocem, a uglavnom se to odnosi na njegovu borbu sa tragičnom sudbinom i okolnostima. Mislim da to nije krivica Džeka O’Konela, glavnog glumca koji je uradio solidan posao sa materijalom koji mu je dat, ali mu je jednostavno falilo prostora za predstavljanje tog lika na nekom drugom nivou.
Mislim da Anđelina Džoli nije uspela da se fokusira na lik Luja Zamperinija na način koji bi doneo veću emotivnu dubinu lika, a i veću širinu priče. Sa tehničke strane, film je veoma dobro snimljen i ima odličnu fotografiju; dočarava taj period na zanimljiv način.
Na kraju, ovo je zanimljiva priča o preživljavanju i snazi ljudskog duha koja donekle promašuje poentu i ne uspeva da u potpunosti ispuni svoju nameru. Ako ste ljubitelji dobrog filma o preživljavanju, verovatno ćete uživati, ali ne očekujte previše.
Ocena: 5/10