Jugoslavija, Indija i Beogradska konferencija nesvrstanih zemalja 1961. godine, 3. deo

Submitted by Polybius on 15/09/2014 - 12:50

Jugoslavija, Indija i Beogradska konferencija nesvrstanih zemalja 1961. godine, 3. deo

ODJEK, OCENE I POSLEDICE KONFERENCIJE

 

Konferencija u Beogradu i supersile

Osvrnućemo se i na stav supersila prema Beogradskoj konferenciji. SAD i SSSR nisu blagonaklono gledali na nesvrstane i njihovu aktivnost. Još je Banduška konferencija izazvala protivljenje supersila, pošto je Amerikancima smetalo skretanje neutralnih zemalja ulevo, a Sovjetima nezavisno organizovanje zemalja Trećeg sveta. SSSR-u je posebno smetao jugoslovenski „samostalni put u socijalizam”. Nepoverenje supersila prema nesvrstanima manifestovalo se iz godine u godinu. Tako je, kao što smo videli, grupa prozapadnih država svojim amadmanima na nacrt rezolucije obesmislila „Inicijativu petorice”. Na zahteve za međusobni sastanak lidera supersila, američki predsednik Ajzenhauer je odgovorio, oktobra 1960, da je on nemoguć zbog ponašanja sovjetske strane.

Godina 1961. je bila obeležena mnogim međunarodnim krizama. U aprilu su kubanski emigranti, podržavani od SAD, izvršili invaziju u Zalivu svinja, dok su Sovjeti 13. avgusta, samo dvadesetajak dana pre Beogradske konferencije, počeli sa zidanjem Berlinskog zida. Ove dve velike krize, uz mnoge druge manje (na primer sukobe Francuza sa Tunišanima i Alžircima) uticale su i na aktivnosti učesnika Beogradske konferencije nesvrstanih zemalja.

Posebno je sovjetska najava o nastavku nuklearnih proba zabrinula Tita ali, kako su pokazali dalji događaji, on na kraju nije osudio sovjetske testove, već je pokazao razumevanje smatrajući da su oni samo odgovor na francuske. Dan uoči početka konferencije, Koča Popović, koji nije bio upoznat sa Titovim mišljenjem, američkom ambasadoru Kenanu je izneo negativan stav prema sovjetskoj nameri o nastavku testova.

Što se tiče američkog stava prema Beogradskoj konferenciji, SAD su posebno bile pogođene mogućim učešćem latinoameričkih zemalja, što je značilo prodor nesvrstanosti u američku interesnu zonu. Usled toga, preduzele su akciju kako bi onemogući njihovo učešće. Na kraju, samo je Kuba bila punopravni učesnik samita, dok su tri latinoameričke zemlje učestvovale u statusu posmatrača. Amerikance je brinula i procena da će konferencija po većini međunarodnih pitanja zauzeti pre prosovjetska nego prozapadna stanovišta. S druge strane, Sovjeti su, iako nisu podržavali afirmaciju nesvrstanosti smatrajući da slabi pozicije SSSR-a, pozdravili sazivanje konferencije, sprovodeći široku diplomatsku akciju kako bi učesnici konferencije prihvatili antizapadne stavove, posebno insistirajući da konferencija podrži sovjetski stav o razoružavanju i osudi naoružavanje Nemačke. Tito je otvoreno rekao američkim diplomatama da je po pitanju Nemačke jugoslovenski stav „sličan ruskom”, smatrajući ujedinjenje Nemačke opasnim.

Od zapadnih zemalja, Francuska je bila posebno nezadovoljna radom konferencije, što je i razumljivo kad se imaju u vidu optužbe koje su u Beogradu iznete protiv nje. Američka administracija je, uz konstataciju jugoslovenskog uspeha u pogledu organizovanja konferencije i ostvarenom ulogom na njoj, bila nezadovoljna Titovim govorom, smatrajući da je zauzeo prosovjetsku i antiameričku poziciju. To je vodilo pogoršanju jugoslovensko-američkih odnosa. U svom odgovoru na upućeno pismo, Kenedi je istakao da ne odbija mogućnost sastanka sa Hruščovim i podržao je inicijativu za zaključenje ugovora o zabrani nuklearnih proba. S druge strane, u svom odgovoru na upućeno pismo, Hruščov je izneo stanovište da se mnogi pogledi sovjetske vlade podudaraju sa stavovima izloženim u pomenutom pismu i u Deklaraciji koju je usvojila konferencija. Istakao je slaganje sa učesnicima konferencije po pitanjima kolonijalizma i ratne opasnosti, uz napomenu da je obnovio nuklearne testove zbog bezbednosnih interesa SSSR-a, deklarativno podržavajući opšte razoružavanje i ističući spremnost na pregovore sa SAD. Takođe, pozvao je nesvrstane zemlje da priznaju obe nemačke države. Istočna Nemačka je konferenciji dala pozitivne ocene.

 

Jugoslovensko-indijska tumačenja

U kontekstu odnosa supersila prema Beogradskoj konferenciji, Tito je smatrao da ona „nije po volji ni Istoku ni Zapadu.” Obe strane su očekivale „sa strepnjom koga će Konferencija osuditi.” Koča Popović je ocenio da konferencija „sama po sebi pretstavlja vanredno značajan uspeh kao prva kolektivna i do sada najveća akcija vanblokovskih zemalja”, dok je sagledavajući ponašanje supersila konstatovao da ne mogu da se pomire „sa koncepcijom neangažovanosti kao sa stvarnošću i dugoročnim faktorom.”

Nehru je smatrao da je konferencija bila korisna pre svega kao jedan antiratni skup, a važnost je davao i antikolonijalnim stavovima i uspostavljanju ličnih kontakata sa raznim liderima država. Međutim, nešto kasnije, indijska diplomatija je konstatovala da je konferencija „ostala bez rezultata” i bez uticaja na međunarodne prilike. Indija se zalagala da je potrebno izvršiti preorijentaciju sa održavanja konferencija i donošenja deklaracija na „tihu diplomatiju”, smatrajući da glavne probleme u svetu treba da reše same velike sile, a „svako uticanje trećih sila je ne samo izlišno, već i štetno.” U vezi sa tim, jugoslovenski diplomatski predstavnici u Indiji su smatrali da će ova zemlja neutralisati i obezvrediti Beogradsku konferenciju i njene zaključke, procenjujući da će težiti da izbegne koordiniranu zajedničku akciju nesvrstanih, naročito van OUN. Takođe, iz Delhija je javljano da Indija „ne vidi veze između unutrašnjih događaja i spoljnog pritiska na neangažovane”, uz isticanje da je pogrešno što se za unutrašnje nemire okrivljuju spoljne sile. Takođe, procenjivano je da će još više raditi na tome da joj SAD i SSSR priznaju status velike sile.

Tito se posle konferencije, kao i ranije, zalagao za jačanje saradnje između nesvestanih, pre svega na ekonomskom planu. U razgovoru sa Naserom 18. novembra 1961. godine, istakao je da bi se ujedinjene i jedinstvene neangažovane zemlje „lakše oduprle pritisku.” Smatrao je da velike sile pokušavaju „da neangažovanim zemljama stvore što više teškoća, kako bi ih naterale da se, zaokupljene svojim teškoćama, pasiviziraju u međunarodnoj politici.” Zatim je rekao da „neagažovane zemlje treba da koriste antagonizme koje postoje između blokova i da sarađuju prema konkretnoj situaciji sa jednim ili drugim blokom.” Egipatski predsednik je tom prilikom optužio Indiju da svojom politikom posredovanja između dva bloka doprinosi nejedinstvu akcije neangažovanih zemalja, a Zapad da permanetnim pritiskom na učesnike konferencije želi da spreči svako okupljanje neangažovanih zemalja. U vezi sa tim, „izrazio je sumnju u celishodnost sastanka velikog broja zemalja, na kome će se usvojiti neki zaključci i rezolucije, a posle će biti izložene pritisku kao i posle Beogradske konferencije.” Tito i Naser su se složili da je potrebno jačanje saradnje na planu naoružanja, pri čemu je egipatski predsednik smatrao da bi saradnjom na polju razvijanja vojne industrije nesvrstani sprečili velike sile u njihovom nastojanju da uz isporuku oružja nameću političke uslove.

Dan posle sastanka jugoslovenskog i egipatskog predsednika odražan je novi sastanak, a Titu i Naseru se pridružio i Nehru. I ovaj put su razgovori vođeni o raznim međunarodnim pitanjima. Indijski premijer je tom prilikom sagovornicima preneo utiske sa puta u SAD. Rečeno mu je da je Beogradska konferencija pokazala da „neutralne zemlje u praksi nisu neutralne, jer su stale na stranu Sovjetskog Saveza.” Tito je na Nehruovu konstataciju da su Amerikanci nezadovoljni zbog iznetih stavova prema sovjetskim testovima i po pitanju Gvantanama, rekao da je osnovni razlog nezadovoljstva SAD zapravo nezavisna politika neangažovanih država. Indijski premijer je primetio da američka administracija smatra da nesvrstane zemlje primenjuju različite kriterijume u odnosima prema supersilama i još jednom iskazao uzdržanost po pitanju buduće saradnje između nesvrstanih zemalja. Komentarišući američke stavove, Tito je rekao: „Ne mogu da razumem šta su očekivali od Beogradske konferencije. Šta bi bilo da smo jedinstveno, kao u UN, doneli jednu opštu rezolociju protiv sovjetskih testova, da li bi to pomoglo, da li bi to sprečilo Ruse da vrše testove? Svakako da ne bi sprečilo. Jedini rezultat bi bio zaoštravanje situacije... Na Beogradskoj konferenciji, mi smo svi izrazili svoje neslaganje sa sovjetskom odlukom, neko jače, neko manje, a neki su to učinili ćutanjem. Činjenica je da smo bili protiv ove odluke. U svojoj izjavi ja nisam odobrio ovu odluku, iako sam izneo da razumem razloge za nju... SAD nisu zadovoljne držanjem neutralaca. Šta sad? Neće li one upravo time, tj. takvim svojim stavom prema neutralnim zemljama još više sebi naškoditi? Takav njihov stav guraće ove zemlje u drugom pravcu. One će takvom svojom politikom stvoriti sebi neprijatelje od onih zemalja koje nisu bile neprijateljski raspoložene prema SAD. Nema nijedne vanblokovske zemlje koja želi da bude neprijatelj SAD.” Na Naserovu molbu da iznese utiske o poseti Moskvi, Nehru je rekao da je „izneo Hruščovu svoje mišljenje i mišljenje neangažovanih zemalja o njegovoj odluci o obnavljanju testova. Hruščov je na to dao široko objašnjenje, kojim je opravdao ovu odluku. Inače, nije bio protiv Beogradske konferencije.” U vezi sa unapređivanjem saradnje između nesvrstanih, Nehru je smatrao da „među neangažovanim zemljama ima dosta razlike i da to treba proanalizirati i naći osnovu za buduću saradnju.” Tito je izrazio nezadovoljstvo Nehruovim viđenjem te saradnje. Naime, na Nehrovu konstataciju da „kad se postave principi, onda treba da se diskutuje između dve zemlje na bilateralnoj osnovi”, Tito je odgovorio da „bilateralna saradnja nije dovoljna.” 

 

 

ZAKLjUČAK

Druga polovina 20. veka je obeležena blokovskom podelom sveta i sukobom SAD i SSSR-a poznatim kao hladni rat. Dve supersile su imale suprostavljene stavove po mnogim pitanjima i vodile su borbu za širenje svog uticaja, smatrajući da pred sobom imaju misiju izvoza svog modela razvoja, to jest da ono što je dobro za sopstvenu državu prošire i na mnoge druge države širom sveta, pre svega one novonezavisne. U tom cilju, one nisu prezale ni od pritisaka različitih vrsta, uključujući i vojnu intervenciju. U tom kontekstu se uspostavljaju i razvijaju i jugoslovensko-indijski odnosi. Jugoslavija uspostavlja odnose sa Indijom decembra 1948. Obe države su prinuđene da se izbore za sopstveni spoljnopolitički pravac koji neće zavisiti od supersila. Videvši da imaju slične interese, J. B. Tito je podstakao razvijanje čvršćih veza sa Indijom, a sve u cilju „aktivne miroljubive koegzistencije”. To je u direktnoj vezi sa jugoslovenskim iskustvom „saradnje” i sa Istokom i sa Zapadom i uviđanjem štetnosti blokovskog svrstavanja. Dakle, tragajući za novim prijateljima posle sukoba sa Staljinom, Jugoslavija je kao jedna od prvih zemalja priznala indijsku nezavisnost. Takođe, ona se preko Indije upoznala sa prednostima azijskog kontinenta. Tokom sukoba Jugoslavije sa zemljama IB-a, Indija nije ispoljila neko posebno interesovanje za saradnju sa Jugoslavijom, ali pošto je 1954. godine došlo do prvih inicijativa za normalizaciju jugoslovensko-sovjetskih odnosa, ona je pokazala spremnost za produbljivanje saradnje. Titova spoljnopolitička doktrina oličena u konceptu „aktivne miroljubive koegzistencije” našla je svog kompatibilnog partnera u spoljnoj politici indijskog lidera Džavaharlala Nehrua zasnovanoj na principima „Pančšile” (nemešanje u unutrašnje poslove drugih zemalja i naroda, poštovanje nacionalne nezavisnosti država, uspostavljanje odnosa među narodima na osnovu uzajamnog uvažavanja i koristi, politika aktivne miroljubive koegzistencije, borba za uspostavljanje svetskog mira i saradnje). Politika aktivne miroljubive koegzistencije vodila je ka politici nesvrstanosti, a politika nesvrstanosti vodila je ka Pokretu nesvrstanih. Prelomni događaj u odnosima sa Indijom, a to je i jedan od najvažnijih momenata u celoj jugoslovenskoj spoljnoj politici za vreme hladnog rata, predstavlja Titovo putovanje u Indiju i Burmu krajem 1954. i početkom 1955. godine. Jugoslovenski vođa, prvi od evropskih predsednika koji je posetio Indiju posle sticanja nezavisnosti, upoznao je svoje domaćine sa principima jugoslovenske spoljne politike. Tito, čija je autetentična revolucija predstavljala snažan podsticaj da indijski i drugi narodi pokažu povećan interes za jugoslovenske prilike, posebno se osvrnuo na nejednakost među državama i narodima sveta, mešanje u unutrašnje stvari drugih zemalja, podelu na interesne sfere i kolonijalizam, kao probleme savremenog sveta, i založio se za vođenje politike „aktivne miroljubive koegzistencije”. S obzirom na to da je Nehru bio skloniji regionalnom povezivanju azijskih država, pri čemu se Evropa činila dalekom i manje važnom, Tito je nastojao da indijskog premijera ubedi u neizbežnost povezivanja na nivou cele međunarodne zajednice, s obzirom na to da su problemi sa kojima su se suočavali bili globalni, a ne regionalni. Tako je otpočela jugoslovenska višegodišnja aktivnost da Indija i druge zemlje koje su želele da nesvrstani budu regionalni pokret prihvate jugoslovenske stavove o globalnom organizovanju nesvrstanih zemalja. Osnovne principe politike nesvrstanosti definisala je konferencija azijskih i afričkih zemalja u indonežanskom gradu Bandungu aprila 1955, a oni su potom potvrđeni Brionskom deklaracijom 1956. godine Tita, Nehrua i Nasera i tokom XV zasedanja Generalne skupštine OUN 1960, kada nesvrstane zemlje nastupaju zajedno pokrenuvši više pitanja koja su posebno naznačena u tzv. Inicijativi petorice (Tita, Nasera, Nehrua, Nkrumaha i Sukarna).

Dakle, brojne zemlje Afrike i Azije su smatrale da preko koncepta miroljubive koegzistencije i vanblokovske politike mogu da se suprostave dominaciji velikih sila i mogućem gubitku teško stečene suverenosti. Vođen stečenim iskustvom, Tito je smatrao da treba dalje raditi na uspostavljanju bližih veza sa vanblokovskim državama, koje bi bile manifestovane u vidu sazivanja konferencije nesvrstanih država. Usledila je turneja po afričkim zemljama od februara do aprila 1961. tokom koje je Tito upoznao afričke lidere sa svojim planovima i sa Naserom dogovorio sazivanje konferencije lidera vanblokovskih zemalja, kasnije poznatu kao Prva konferencija nesvrstanih zemalja. Prihvatajući Titovu i Naserovu inicijativu za sazivanje konferencije nesvrstanih zemalja, Indija je smatrala da treba onemogućiti sve što bi moglo dobiti karakteristiku „trećeg bloka” ili bi bilo prožeto prokineskim stanovištem. Takođe, Nehru je želeo da broj učesnika bude mnogo veći od planiranog, da se jasno definišu plan i program samita, kao i da, imajući u vidu zaoštrene odnose Zapada i Istoka, ne treba previše istupati protiv blokova. Zbog straha od pojma „treći blok” koji je podrazumevao sukob sa prva dva, indijski premijer je zazirao od institucionalnog povezivanja nesvrstanih zemalja. Na pripremnom sastanku u Kairu, održanom juna 1961, Indija je ispoljila svoj stari rezervisan pristup nesvrstanosti, želeći da pomoću većeg kruga učesnika neutrališe samit, smatrajući da će među njima naći pristalice za svoju politiku, to jest želeći da konferencija bude samo još jedna u nizu protestnih manifestacija protiv hladnog rata i kolonijalizma, ali je primorana na defanzivu u kompromis.

Beogradska konferencija (kasnije poznata i kao Prva konferencija nesvrstanih, iako u vreme održavanja nije imala tu ulogu) održana je od 1. do 6. septembra 1961. u glavnom gradu Jugoslavije uz prisustvo 25 zemalja (uglavnom afričkih i azijskih uz Kubu, Kipar i Jugoslaviju). Pored ovih punopravnih učesnika, rad konferencije su pratile i tri zemlje u statusu posmatrača, kao predstavnici oko 40 revolucionarnih i antikolonijalnih pokreta iz celog sveta. Nesvrstane zemlje su se na Beogradskoj konferenciji još jednom založile za miroljubivu koegzistenciju, ukazale na štetnost blokovske podele, pozvale na razoružavanje i zabranu nuklearnih proba, osudile kolonijalizam i neokolonijalizam, podržale borbu za nacionalno oslobođenje, tražile proširenje Saveta bezbednosti OUN i uključivanje nesvrstanih u pregovore o aktuelnim svetskim pitanjima. Zajednički stavovi su definisani u usvojenim dokumentima – Deklaraciji, Izjavi o opasnosti od rata i apelu za mir i Pismu Hruščovu i Kenediju. Dok je jugoslovenski predsednik želeo jače vezivanje i veću aktivnost neangažovanih zemalja, odnosno institucionalizaciju saradnje i stvaranje pokreta, deo učesnika je imao druge planove. Njihove stavove je pre svega iskazao indijski premijer Nehru, kao i nekoliko lidera drugih zemalja, pre svega prozapadno orjentisanih, koji su smatrali da nesvrstani samo treba da iniciraju pregovore velikih sila, ali ne i u tom procesu aktivno učestvuju. U svom govoru, Nehru je naglasak stavio na razoružavanje i opasnost od rata. Smatrao je da je ključ rešenja situacije u rukama SAD i SSSR-a, tražeći da njihovi pregovori započnu bez odlaganja. Njihova trka u naoružanju bacila je „zasenak sve protiv čega smo se borili i protiv čega se i dalje borimo – imperijalizam, kolonijalizam, rasizam i ostalo.” Govoreći o neangažovanosti, smatrao je ona označava naciju koja se protivi vojnim blokovima i savezima. U pogledu Nemačke, konstatovao je da „postoje dve nezavisne celine, dve sile, dve zemlje”, a u pogledu OUN je zatražio izmenu njene strukture, da bi se izbegla sudbina Društva naroda. Jugosloveni su smatrali da je Nehru „išao za tim da suzi značaj konferencije, pri čemu je u govoru naročito ponavljao da su neangažovane zemlje nemoćne da učine nešto više od moralnog apela na velike”. Pored toga, jugoslovenska strana je smatrala da je Indija „sklona popuštanju zapadnim interesima u nekim problemima”, da je oprezna u pogledu opšte osude kolonijalizma (spremna da osudi Portugal, ali ne i Veliku Britaniju), da smatra da konferencija treba da se izjasni samo o „onim regionalnim pitanjima koja imaju širi značaj, odnosno koja mogu izazvati svetske krize“, da „shvata potrebu jačanja uloge OUN i neangažovanih u pitanju razoružavanja”, zatim da „smatra da ne bi imalo smisla forsirati sporazum o testovima; prihvata sovjetski stav da je nemoguće primeniti sistem kontrole ako se ne odnosi na puno razoružavanje.” Konstatovano je da Indija održava odnose sa obe Nemačke, da smatra da berlinski problem treba da reše velike sile, da je za „potpuno razoružavanje uz odgovarajuću kontrolu”, zabranu nuklearnih testova, proširenje Saveta bezbednosti i Ekonomsko-socijalnog saveta (zainteresovana za učešće u ovim telima) i za jednog generalnog sekretara i tri pomoćnika koji bi zajednički donosili odluke, kao i da podržava prijem Kine u OUN.

I po okončanju Beogradske konferencije koju je ocenjivala kao neuticajnu i nezapaženu, Indija je nastavila sa starom politikom o nepotrebnosti koordinirane akcije nesvrstanih i institucionalizacije saradnje. Za Nehrua je konferencija predstavljala samo jednu protestnu manifestaciju uperenu protiv hladnoratovskih problema.

 

 

IZVORI I LITERATURA:

 

Arhivska građa

Arhiv Jugoslavije
    Kabinet predsednika Republike

Diplomatski arhiv Ministarstva spoljnih poslova Republike Srbije
    Politička arhiva (1961)

 

Memoari

S. Đ. Petrović, Sećanja i zapisi borca i diplomate, Beograd 2012.

 

Monografije i članci

1. Bogetić, Dragan, Jugoslavija i Zapad 1952-1955, Beograd 2000.
2. Bogetić, Dragan, Bogetić, Olivera, Nastanak i razvoj pokreta nesvrstanosti, Beograd 1981.
3. Bogetić Dragan, Dimić Ljubodrag, Beogradska konferencija nesvrstanih zemalja 1–6. septembra, Beograd 2013.
4. Vestad, Od Arne, Globalni hladni rat, Beograd 2008.
5. Mates, Leo, Međunarodni odnosi socijalističke Jugoslavije, Beograd 1976.
6. Nenadović, Aleksandar, Razgovori s Kočom, Zagreb 1989.
7. Petranović, Branko, Istorija Jugoslavije 1918–1978, Beograd 1981.
8. Petrović, Vladimir, Titova lična diplomatija, Beograd 2010.
9. Stojković, Momir, Borba velikih sila za prevlast i sfere uticaja na Balkanu 1941–1949, Balkan posle Drugog svetskog rata, Beograd 1996, 11–26.
10. Samardžić, Nikola, Drugi dvadeseti vek, Beograd 2008.
11. Čavoški, Jovan, Jugoslavija i kinesko-indijski konflikt 1959–1962, Beograd 2009.

 

 

Napomena: 
Nijedan deo teksta ne sme biti reprodukovan bez prethodnog odobrenja autora ili redakcije portala. Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare.
Podeli: