Dan primirja u Prvom svetskom ratu – 11. novembar 1918. godine. Bilo je to primirje kojim je okončan najveći od svih ratova u dotadašnjoj istoriji Evrope i sveta. Primirje je trebalo da se pretvori u trajni mir koji bi obezbedio oporavak i napredak evropskih zemalja. Pariska konferencija, koja je trajala od 18. januara do 28. juna 1919. godine, imala je zadatak da ostvari ove ciljeve. Nažalost, primirje se nikad nije pretvorilo u istinski mir. Zašto?
Versajski mirovni ugovor je predstavljao sporazum između članica Antante i Nemačke. Versajski dvorac nije slučajno izabran za mesto potpisivanja ugovora. Francuzi su dobro pamtili svečano i pompezno proglašenje ujedinjenja Nemačkog carstva nakon poraza u francusko-pruskom ratu, a proglašenje je 1870-1871. obavljeno u odajama ovog dvorca. Nije bilo boljeg mesta na kojem bi Nemci mogli biti suočeni sa strašnim posledicama svog poraza.
Međunarodni sistem uspostavljen u Evropi nakon rata obično se naziva versajski. Interesantno je primetiti da je takav naziv potekao od nemačkih političara koji su bili izuzetno nezadovoljni njime. Izrazi kao što su „Versajski sistem”, „Versajska Evropa”, „Versajske zemlje”, imali su u tom kontekstu podrugljiv karakter. Tim izrazima su nemački političari naglašavali nepravednost sistema, koji je odgovarao samo zemljama pobednicama. I zaista, može se reći da je ovaj mirovni sporazum stvorio dve Evrope, međusobno zavađene.
Da bismo razumeli razloge koji su doveli do uspostavljanja takvog sistema, moramo prvo razumeti rat koji je prethodio njegovom uspostavljanju. A rat je bio užasan i, nakon početne euforije i provale neumerenog nacionalizma, prevazišao je čak i najcrnja očekivanja. Za razliku od ratova koje su evropske zemlje vodile tokom 18. i 19. veka, Prvi svetski rat je bio totalni rat, u pravom smislu te reči, i predstavljao je beskompromisni sukob. Ovaj rat se nije vodio zbog neke male teritorije ili nekog drugog ograničenog cilja. Rat se vodio zbog globalne preraspodele moći u svetu. Kompromis je postao nemoguć i mogao je samo značiti odlaganje konačnog sukoba. Rat je mogao biti samo totalno dobijen ili totalno izgubljen. Ovakva situacije je dovela do masovnog stradanja i ogromnih materijalnih gubitaka. Rat je na kraju upropastio i pobednike i pobeđene. Umesto da mirovni pregovori budu iskorišćeni za uspostavljanje poretka, koji bi sprečio novo izbijanje sličnog sukoba u Evropi, došlo je do ispoljavanja revanšizma pobednika nad pobeđenim i međusobnih nesporazuma između samih država pobednica.
Uprkos proklamovanim načelima o nacionalnom samoopredeljenju iz čuvenih 14. tačaka koje je objavio američki predsednik, Vudro Vilson, Nemačka je bila prinuđena da preda 13 posto svoje teritorije. Te teritorije su podeljene između susednih država. Nemačke kolonije su raspodeljene kao tzv. „mandatne teritorije”, tj. dodeljene su na upravu zemljama pobednicama na osnovu mandata dobijenog od Društva naroda. Ovo, naravno, nije bilo ništa drugo do prikriveno preuzimanje nemačkih kolonija.
Nemačka je bila prinuđena da plati 5.000.000.000 dolara ratne odštete, da ustupi ogromne količine uglja Francuskoj kao nadoknadu, da preda gotovo sve svoje brodove, od kojih je najveći deo, koji je do tada pripadao nemačkoj trgovačkoj floti, dodeljen Engleskoj. Nemačka imovina u inostranstvu, u iznosu od 7.000.000.000 dolara, bila je zaplenjena, zajedno sa mnogim nemačkim patentima. Zanimljivo je napomenuti da je upravo zahvaljujući Versajskom ugovoru, između ostalog, i čuveni „Bajerov” aspirin sada američki, a ne nemački proizvod.
Međutim, najteži psihološki udarac Nemačkoj predstavljao je član 231, tzv. „Klauzula o ratnoj krivici”. Nemačka je u tom članu označena kao jedini krivac za izbijanje rata. U prošlosti bi tako nešto bilo nezamislivo. Gubitnici u prošlim evropskim ratovima su kažnjavani, ali nisu osuđivani sa moralne tačke gledišta. Istini za volju, nemačke aspiracije i neobuzdana spoljna politika zaista jesu bile glavni okidač za izbijanje rata. Ipak, razlozi za izbijanje rata su bili mnogo kompleksniji od proste krivice jedne zemlje.
Ovaj član je podsticao samosažaljenje, osećaj nepravde, bes i revanšizam kod Nemaca. To je stvorilo talas raspoloženja u Nemačkoj, koji je, u sadejstvu sa velikom ekonomskom krizom i političkom nestabilnošću nemačke Vajmarske republike, omogućio kasniji dolazak nacista na vlast.
Zemlje pobednice, nažalost, nisu izvukle nikakve pouke iz onoga što se desilo u Evropi za vreme i nakon Napoleonovih ratova. Generacije koje su preživele i pamtile taj sukob već su iščezle. Većina ratova u Evropi nakon Napoleonovih ratova nije imala naročito surov oblik. Izuzev Krimskog rata, svi ostali ratovi u devetnaestovekovnoj Evropi, pa čak i oni od odlučujućeg značaja, kakav je bi francusko-pruski rat, trajali su uglavnom kratko i nisu izazivali toliko velike materijalne i ljudske gubitke.
Zašto su devetnaestovekovni ratovi vođeni u Evropi bili toliko blaži i u tako oštrom kontrastu sa Prvim svetskim ratom? Deo odgovora leži u vojnoj tehnologiji koja je do početka 20. veka značajno uznapredovala i postala ubitačnija nego ikad. Industrijska revolucija je dovela do jačanja vojne industrije, koja je sada bila u stanju da proizvodi oružje u, do tad, neviđenom obimu. Isto tako do početka 20. veka je većina evropskih zemalja prešla na sistem opšte mobilizacije, što je dovelo do ogromnog povećanja broja vojnika.
Međutim, deo odgovora leži u diplomatskim i političkim rešenjima koja su primenjivana u Evropi. Zanimljivo je uporediti neke odluke Bečkog kongresa iz 1814-1815, održanog nakon Napoleonovih ratova, i Versajskih mirovnih pregovora 1919. godine. Bečki kongres je bio zasnovan na tri stuba: pomirenje sa Francuskom, ravnoteža snaga, zajednički osećaj legitimiteta. Francuska je vrlo brzo uključena u „Evropski koncert” velikih sila. Bila je kažnjena, ali ne i ponižena i dovedena u bezizlaznu situaciju, kao što je to bio slučaj sa Nemačkom od 1919. godine.
Takođe, sistem u Evropi u 19. veku je bio u potpunosti zasnovan na očuvanju ravnoteže snaga. Sistem je zaista vrlo dobro funkcionisao, s obzirom na to da nijedna država nije bila dovoljno jaka da bi ga sama narušila. Nakon 1919. Francuska je bila oslabljena, Austrougarska monarhija se raspala, Rusija je sišla sa diplomatske i političke scene, anglosaksonske sile nisu dale garanciju odlukama iz Versaja. U takvoj situaciji, nikakve ravnoteže nije moglo biti. Na jednoj strani su se nalazile države koje su bile potpuno nezadovoljne novostvorenim sistemom (Nemačka, Italija, Mađarska, SSSR…), a na drugoj su se nalazile sile pobednice koje su pokušavale da održe postojeće stanje (Velika Britanija, Francuska…).
Ono što je naročito doprinelo krahu Versajskog sistema bilo je povlačenje američke podrške u odsudnom trenutku. Očuvanje mira je moralo biti garantovano uspostavljanjem vojne koalicije, koja bi bila u stanju da reaguje na svaki pokušaj narušavanja uspostavljenog poretka. Američka podrška je ovde bila ključna. Američke garancije su se sastojale od anglo-francuskog i američko-francuskog ugovora, kojim se, u slučaju neizazvanog nemačkog napada na Francusku, predviđa hitna vojna intervencija Amerike i Engleske. Ovi ugovori, čijim garancijama je obuhvaćena i Belgija, priloženi su kao aneks Versajskom mirovnom ugovoru. Ugovor je predviđao da oba ugovora padaju u vodu, ukoliko bilo koja od zemalja potpisnica odbije da ga ratifikuje. Pošto je američki Senat baš to učinio, ovaj sistem garancija nije stupio na snagu, budući da je time automatski prestao da važi anglo-francuski sporazum. Prema tome, za razliku od Bečkog mirovnog kongresa na kojem je stvorena Četvorna koalicija sastavljena od država pobednika, koja je nadzirala sprovođenje mirovnih odredbi, nakon Prvog svetskog rata je takvo uspostavljanje koalicije otpalo u samom početku. SAD su se odmah povukle, a u svetu koji više nije bio evrocentričan, nije se mogao održati nijedan sporazum nepotpisan od ove glavne svetske sile.
Slom sistema garancija je unervozio Francusku koja je postala još agresivnija prema Nemačkoj. Isto tako, Francuska će poći putem sklapanja sporazuma sa manjim evropskim zemljama, Belgijom (1920), Poljskom i Rumunijom (1921). Ovi savezi su bili upereni i protiv SSSR-a i nisu mogli osigurati Francusku ni od Nemačke, ni od SSSR-a.
Demokratske zemlje pobednice nisu uspevale da reše dilemu očuvanja Versajskog poretka bez uključivanja Nemačke i SSSR-a. U takvoj situaciji, ove dve velike sile su bile više voljne da se međusobno opredele za podelu Istočne Evrope, nego za ulazak u koaliciju koja bi bila usmerena protiv jedne od njih.
Rusija je nakon završetka Prvog svetskog rata ostala izolovana iza „sanitarnog kordona”, koji se sastojao od antikomunističkih država. Teritorija ovih država je većim ili značajnim delom bila izrezana od bivših ruskih zemalja, tako da je neprijateljstvo sa Rusijom bilo zagarantovano. Većinu tih zemalja je Nemačka oduzela od Rusije nakon njenog povlačenja iz rata. Ove teritorije bi bile vraćene da nije bilo revolucije 1917. godine.
Versajski sistem jednostavno nije bio celovit. Na samom početku je došlo do sukoba američke i francuske koncepcije. Američki predsednik, Vudro Vilson, pozivao se na probleme strukturalne prirode. Smatrao je da, kao i mnogi Amerikanci, pravi razlozi za izbijanje sukoba u Evropi leže u pogrešnom načinu vođenja politike. Zagovarao je otvorenost, ukidanje tajne diplomatije i funkcionisanje Društva naroda, koje bi sve probleme pretresalo na miran način. Međutim, Francuska nije imala strpljenja za ovakva teoretska i uopštena razmišljanja. Ameriku je od rata štitio okean, a Britaniju predaja nemačke ratne flote. Jedino je Francuska bila direktno izložena mogućem nemačkom udaru. Francuska je htela bezbednosnu zonu između sebe i Nemačke. Stvoreni sistem je pretstavljao vrlo nesretan kompromis između američkog utopizma i evropske paranoje.
Na drugoj strani, Nemačka i Rusija su u početku bile potpuno isključene iz novog poretka u Evropi, a čim su se obe vratile na scenu, mirovni sporazum zasnovan na težnjama Engleske i Francuske više nije mogao da se održi. Istovremeno, sukob različitih ideologija je sve više jačao u periodu između dva svetska rata. Liberalno-demokratska, komunistička i fašistička, to jest, nacistička ideologija, nepomirljivo su gledale jedna na drugu.
Države pobednice su vremenom sve više popuštale pred zahtevima Nemačke, opterećene grižom savesti zbog nametanja preterano teških uslova. Versajski ugovor je bio previše popustljiv da bi Nemačkoj onemogućio oporavak, i istovremeno je uključivao suviše kaznenih mera da bi omogućio pomirenje.
Kada se stvari sagledaju iz današnje perspektive, deluje da je teza čuvenog engleskog istoričara, Erika Hobsbauma, o Tridesetogodišnjem ratu od 1914. do 1945. godine zaista tačna. Pravog mira zapravo nikad nije ni bilo. Versku netrpeljivost iz pravog Tridesetogodišnjeg rata (1618-1648) u 20. veku je zamenila ideološka netrpeljivost.
Nakon potpisivanja mira u Versaju 1919. godine, francuski admiral Foš, svestan svih kontradiktornosti i problema, izjavio je da to nije nikakav mir, već samo primirje koje neće trajati duže od 20 godine. Pokazalo se da će biti potpuno u pravu.