Ričard Bakminster Fuler, među poštovaocima zvan i Baki Fuler, jedan je od svetskih umova i genija koji opravdavaju Ajnštajnovu konstataciju da velikim čoveka čini njegov karakter, a ne samo intelekt. Fulerova životna priča vraća veru u ljude, motiviše da uradimo više i poručuje da ni jedan kraj nije konačan, sem smrti koja najčešće ovakve ljude učini večnima.
Ričard je rođen krajem 1895. godine, a bogata trovačka porodica Fuler već je imala tradiciju humanizma, aktivizma i angažovanja u javnim debatama. Prva žena kojoj je 1840. godine Harvad dozvolio ulaz u univerzitetsku biblioteku bila je borkinja za prava žena, Margaret Fuler, nipošto slučajno tetka malog Ričarda, dok je njegov bratanac pisac, dobitnik Pulicerove nagrade, Džon P. Markvand. Bakijevo obrazovanje nije se zapostavljalo ni tokom porodičnih letovanja na ostvrima države Mejn, i on je osnove razumevanja prirode i geometrije stekao već kao dečak. Ipak, problema je najviše bilo sa apstraktnim zamišljanjem simbola koji označavaju pojmove poput beskonačnosti i geometrijom.
Slabije snalaženje sa geometrijom nije mu smetalo da postane vešt u metalostrugarstvu i brodogradnji, ali ni da upiše Harvard, prvi put. Opčinjenost vodviljskom pozorišnom trupom koja je uveliko nadmašila fascinaciju Harvardom, vodi Fulera dalje od formalnog obrazovanja i on 1914. napušta fakultet. Odlazak u Kanadu da šegrtuje u fabrici pamuka prethodio je ponovnom pokušaju posvećivanja formalnom obrazovanju. U jesen 1915. godine, ponovo upisujući Harvard, Fuler shvata da se njegov nekonformistički stav i nezaineresovanost loše slažu sa formalnim obrazovanjem i on konačno napušta čuveni univerzitet, ostavljajući svoje formalno obrazovanje nezavršenim.
Od 1917. do 1919. godine on je u službi američke mornarice gde kali svoj talenat za inženjerstvo i projektovanje. Posle završetka rata dobija posao u industriji mesa. Sa samo 22. godine on se venčava sa svojom suprugom, Anom Hjuit sa kojom dobija dve ćerke, Aleksandru, i dosta kasnije, Alegru. Obuku koju je stekao u mornarici iskoristio je da zajedno sa tastom, arhitektom, 1922. osnuje firmu Stockade Building Structure koja se bavila revolucionarnom proizvodnjom laganih blokova za građu od kompresovanog drveta. Proces proizvodnje i proizvod su patentirali juna 1927. godine i to je prvi od 25 Bakminsterovih patenata.
Ipak, sve ovo je bila samo pozadina tužnog događaja koji je 1923. pogodio porodicu Bakminster. Smrt mlađe ćerke Aleksandre ostavila je njenog oca u dubokoj depresiji koju je 1927. godine bankrotstvo firme samo zapečatilo. Pokušaj samoubistva, očaj, tuga i beznađe u koje je ovaj genije zapao ispunili su naredne tri godine. Rođenje ćerke Alegre 1927. praćeno velikom nemaštinom gurnulo je Fulera u alkoholizam. Iako zvuči kao fraza, u slučaju Bakminstera Fulera ispostavilo se kao tačno – pred svitanje je uvek najmračnije. Nakon tri godine razmišljanja o smislu univerzuma i svrsi ljudskog života, on dolazi do zaključka da nema prava da oduzme svoj život već isključivo dužnost da ga posveti dobrobiti čovečanstva: „Vi ne pripadate sebi. Vi pripadate univerzumu. Vaša svrha može vam zauvek ostati nejasna, ali naporima da svoja iskustva prevedete u dobrobit svih ljudi možete pretpostaviti da ispunjavate ulogu.”
Sve što je Bakminster Fuler kasnije stvarao, bilo je praćeno idejom služenja celokupnoj ljudskoj rasi. O svom životu je vodio detaljan dnevnik u kome je pravio nove beleške svakih 15 minuta, narednih 50 godina. Teškoću da imenuje svoje ideje premostio je stvaranjem brojnih neologizama poput najpopularnijeg dymaxion stvorenog od reči dynamic, maximum, i ion. Dymaxion je autentični Bakminsterov brend, ime pod kojim je zaštitio svoje mnogobrojne patente potput lagane, energetski efikasne kuće ili automobila trotočkaša čudnog dizajna.
Bakminster Fuler je ostavio, kao svoj najznačajniji projekat i izum, geodezijske kupole od kojih je najpoznatija Montrealska kupola. Kupole su pravljene po uzoru na prirodu. Fuler je konstrukciju uradio po uzoru na ljudsku kičmu koja ne prkosi već sarađuje sa gravitacijom. Geodezijske kupole su doživele talas velike popularnosti šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka kao stambeni objekti, ali zbog mnogobrojnih problema i teškoća života u njima danas se koriste kao izložbeni prostori, skulpture, botaničke bašte ili delovi većih građevina.
Želju da pomogne ljudskoj rasi Ričard Bakminster Fuler nije izrazio samo kroz ove projekte. On je 1961. godine stvorio igru World game u kojoj je zadatak učesnika da nalaze rešenja iz hipotetičkih situacija stavljajući akcenat na saradnju svih stanovika planete Zemlje. Nelogično je, smatrao je Fuler, da na svemirskom brodu kojim plovimo po svemiru i nazivamo Zemljom, postoji 200 admirala (predsednika država) i svaki hoće da usmeri brod na svoju stranu. Do izlaza iz hipotetičke situacije bi trebalo doći što bržim, mirnijim i ekološki najčistijim putem. Ceo svet je jedinica analize i za predviđanje trendova razvoja i scenarija korišćena je Dymaxion mapa.
Ovaj genije vratio se kasnije na Harvard, ali kao predavač. Dobio je 47 počasnih doktorskih diploma za svoj rad, nosilac je najvišeg civilnog odličja u Sjedinjenim Američkim Državama, Predsedničke medalje slobode, za dostignuća u arhitekturi, dizajnu, geometriji i profesuri; deo molekula ugljenika nazvan je njemu u čast, bakminsterfuleren, i od 1974. pa do smrti bio je drugi predsednik udruženja visokointeligentnih ljudi MENSA. Umire prvog jula 1983. godine, istog dana kada i supruga Ana. Njegova ćerka Alegra osnivač je Instituta Bakminster Fuler u Njujorku.