Drvo se oslanja na drvo, vo na vola, a čovek na čoveka.
Rođen je 1933. godine u Kragujevcu. Voleli su ga svi sa prostora bivše Jugoslavije. Bio je glumac vedrog duha, spreman da svakom pomogne. Replike koje je izgovarao u mnogobrojnim filmskim ostvarenjima poprimile su neslućene razmere i one govore da je i danas sa nama. Dragomir Bojanić Gidra.
Nešto više od dvadeset godina je prošlo od smrti proslavljenog glumca, ali njegove role su i danas žive, tako da se stiče utisak da nas Gidra nije napustio. Sećanje na njega ne bledi, što je samo dokaz pečata koji je ostavio na srpskoj i jugoslovenskoj kinematografiji.
Iako je Gidra sa samo devet godina ostao siroče, jer su mu oca Jocu, inače oficira srpske vojske, streljali, njegov karakter mu nije dozvolio da klone duhom, već je još snažnije započeo svoj životni put. Njegova majka Novka je umrla od tuberkoloze. Oduvek je voleo scenu, pa je u Beogradu upisao Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju, u klasi Raše Plaovića. Dragomir Bojanić Gidra je u jednom intervjuu početkom sedamdesetih rekao: Po profesiji sam zanatlija. Imam kvalifikaciju stečenu u STŠ Kragujevac, hemijsko-tehnološki odsek. Glumom sam počeo da se bavim po potrebi službe, u kragujevačkoj fabrici konzervi „Crvena zvezda”. Zatim sam preko amaterskog pozorišta „Sveta Mladenović” došao u Kragujevačko narodno pozorište, čiji sam član dugo bio. Iako je bio dugogodišnji član Kragujevačkog narodnog pozorišta, prvu značajniju ulogu ostvario je u Narodnom pozorištu u Beogradu, u predstavi „Koštana”.
Najveću popularnost na televiziji stekao je ulogom Laleta u seriji „Majstori” iz 1972. godine. Gledaoci ga pamte po ulozi agenta Mikule u „Otpisanima” i ulozi Krstivoja Krstića u seriji „Vruć vetar” iz 1980. godine.
Filmsku karijeru je započeo 1955. godine, epizodnom ulogom u filmu „Ešalon doktora M.” Žike Mitrovića. Na Pulskom festivalu 1974. godine osvojio je Zlatnu arenu za ulogu partizana Tadije Čemerkića u filmu „Svadba” (1973) Radomira Šaranovića. Poznat je i po ulozi Janićija u filmu „Marš na Drinu”. Ipak, Dragomira Bojanića Gidru proslavila je uloga Žike Pavlovića u serijalu „Lude godine” koji je sniman 14 godina u 10 nastavaka, od 1978. do 1992. godine. Njegovo poslednje glumačko ostvarenje bio je „Obračun u kazino kabareu”.
Vi ste druže kolektor. Kako? Nisam lepo rekao? Detektor. A, da, lektor. Izvinite, ja brkam ta zanimanja. Ovo je samo jedna od mnogobrojnih replika koje je Gidra izgovorio u „Ludim godinama” („Žikinoj dinastiji”) i koja i danas zasmejava narod od Vardara pa do Triglava.
Glumac je pod pseudonimom Entoni Gidra ostvario i zapaženu internacionalnu karijeru. U Italiji je šezdesetih godina prošlog veka snimio više od deset vestern i akcionih filmova. Za ulogu u filmu „Balada o revolverašu” scenariste Alfija Kaltabijana dobio je međunarodnu nagradu. O Gidri postoji mnogo anegdota, a jednu od boljih pročitao sam u dnevnim novinama pre nekoliko godina:
Velike studentske demonstracije. U Beograd iz Italije stiže glumac Dragomir Bojanić, zvani Entoni Gidra. Dolazi, što se kaže, u „teget stanju”, sa džepovima punim para od snimljenih vesterna. Odlazi pravo na Crveni univerzitet „Karl Marks”. Znajući pravi recept za rešenje problema, predlaže studentima:
– Deco, hoćete da vam čika Gidra kupi tenk?
– Nećemo! – povikali su mladi idealisti uglas.
– Vi ste neozbiljni, idite u pizdu materinu! – uzvratio je popularni kauboj i otišao sa Univerziteta u neku obližnju kafanu.
Replike Dragomira Bojanića Gidre postale su vanvremenske zbog načina na koji ih je veliki umetnik izgovarao. Gidra je to radio upravo tako da te replike uđu u naš mentalitet. Ova moć koju je glumac imao u prezentaciji ni ne čudi, jer se za njega često govorilo da je čovek iz naroda i da odlično razume njegove potrebe.
Ja odo' da spavam. A ti tu džonjaj i roni suze dok ti oči ne pobele, ko kod onih gipsanih figura u apoteci.
Pored fenomenalne glumačke karijere, život neponovljivog Gidre obeležila je velika ljubav sa koleginicom Ljiljanom Kontić. On je Ljilju upoznao na studijama glume. Venčali su se u Beogradu 1966. godine. Četiri godine kasnije, iz ove burne ljubavi se rodila ćerka Jelena koja je proslavljenom glumcu značila sve. Gidra je suprugu i ćerku dočekao ispred porodilišta sa troja kola punih muzičara iz Skadarlije. Ipak, ova ljubav je u skladu sa njihovom profesijom često imala filmsku dramatičnost. Dva puta su se razilazili, ali su se uvek vraćali jedno drugom. Njihovi bračni brodolomi bili su i predmet šale u Klubu književnika. Svako pomirenje ovog para čuvena Mira Stupica je burno proslavljala. O ljubavi i braku sa Ljiljanom Kontić Gidra je govorio: Nisam verovao da mogu biti tako upecan. Kada sam bio mladić, nisam mogao ni da pretpostavim da ću jednog dana biti toliko vezan za porodicu. Koliko mu je porodica značila govori činjenica da je ženu i ćerku, često vodio na snimanja: Kad bih sada morao da idem na duže van zemlje, vodio bih ćerku i ženu. Nisam više za hotele, a, pravo da vam kažem, ne mogu ni svakih pet minuta da telefoniram. Nije to više zbog ljubavnih mora nego, na primer, da li Jelena ima upaljene krajnike, da li je Ljalja bolesna... Uz njih bih i lakše radio. Ćerku Jelenu je obožavao i često govorio: Detetu ljubavi nikad nije mnogo.
Dragomira Bojanića su voleli svi – kolege, predstavnici sedme sile, radnici restorana, obični ljudi. Čuo sam priču o njegovom dolasku u „Zlatno burence”: Ušao Gidra u Zlatno burence, prišao šanku i uzviknuo: „Jedna stomaklija!” Podiže čašicu, ispi do poslednje kapi, spusti je, okrenu se i izađe napolje.
Ni kad se razboleo početkom devedestih Dragomira Bojanića Gidru nije napuštao vedar duh koji ga je krasio tokom života. Iako je bolest sa kojom se Gidra borio bila opaka – rak jednjaka, kažu da je tokom lečenja na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu zabavljao i zasmejavao ranjenike svojim anegdotama.
Dragomir Bojanić Gidra je preminuo 11. novembra 1993. godine. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.
U životu ko cvika, može da se slika!
