Barselona: Korida i Agbar u Gaudijevom gradu

Submitted by Aleksandar Mili... on 06/02/2015 - 17:59

Bila je nedelja, predivno jutro obasjano suncem. Posle doručka je usledio polazak za Barselonu. Preplavilo me je neopisivo uzbuđenje. Put autobusom do Barselone je trajao oko sat vremena. Prvo značajnije obeležje grada koje mi je skrenulo pažnju bilo je novijeg datuma. Bio je to toranj Agbar. Toranj od stakla je 2005. godine otvorio španski kralj. Agbar je projektovao francuski arhitekta Žan Nuvel. Ime je dobio po kompaniji u čijem je vlasništvu, Agbar grupi (Aguas de Barcelona). Inspiraciju za vrlo neobičan oblik ove zgrade arhitekta je dobio od planine Monserat pored Barselone. Zgrada ima više nadimaka, el supoitori (čepić), l’obus (školjka) itd. Sastoji se od dva nekoncentrična ovalna cilindra. Unutar tornja nema potpornih stubova, već je u sredini betonsko jezgro koje se proteže celom visinom. Spoljni betonski cilindar je pokriven aluminijumom u crvenoj, zelenoj, plavoj i sivoj boji. Na sve pomenuto dolazi čelična struktura koja drži staklene ploče. Noćno osvetljenje ovog tornja je poseban doživljaj, u šta sam se uverio pri povratku iz grada. Toranj je visok 142 metra, ima 34 sprata iznad i četiri ispod površine. Svaki je površine 515 m2. Ima devet liftova, a kompletna priča je koštala 130 miliona dolara. Toranj ima 4500 prozora, a fasada je pokrivena sa 59.619 prozirnih staklenih ploča koje noću osvetljava 4400 plavih, žutih, crvenih i ružičastih LED svetiljki, dajući zgradi nestvaran izgled.

Agbar Tower

Nedaleko od tornja Agbar nalazi se španska Korida koja je karakteristična za ovu zemlju. Koridu nisam obišao jer je bila zatvorena, ali sam se gledajući u njenu spoljašnjost setio priče o ovom mestu. Verujem da su svi gledali crtani film o velikom, andaluzijskom biku Ferdinandu koji je od Koride i borbe sa toreadorima daleko više voleo da sedi na nekom proplanku i miriše cveće. Ono što retko ko zna jeste to da je Ferdinand zaista postojao. U stvarnom životu mu je ime bilo Civilon. Odgajao ga je bivši toreador Alvarez koji je, i pre nego što je ovaj bik postao poznat kao onaj u crtaću, shvatio da je on potpuno drugačiji od ostalih bikova. Civilon je pristajao da ga Alvarez hrani iz ruke, tapše po leđima i češka. Čak su i deca smela da mu priđu, a on ih je nezainteresovano posmatrao i nikada ih nije napadao. Ta Civilonova miroljubivost čak nije smatrana manom, već znakom plemenitosti. Ovaj bik nije razočarao u Koridi. Borio se sa čuvenim toreadorom El Estudijanteom upravo ovde u Barseloni. „Korida je počela, a Civilon je odgovarao na napade. Napadao je, a Luis Gomez (El Estudijante) odbijao je te napade. Onda su, po običaju, ujahali pikadori. Civilona su gadno uboli, ali je on nabo na rogove oba konja, bez oklevanja. U tom trenutku se publika oduševila i zahtevala da se bik poštedi. To je odmah odobreno.” Retko kada je u istoriji Koride odobravano da bikovi budu pošteđeni, ali je ovde napravljen izuzetak. Ali, onda se desio problem – kako razjarenog i ranjenog bika izvesti iz arene? U publici je sedeo Alvarez koji ga je odgajio. Uzeo je malo sena i bez straha ušao u arenu. Civilon je istog trenutka jurnuo, spreman da napadne. U publici je zavladala grobna tišina. Onda se dogodilo nešto nezamislivo, nešto što publika u istoriji Koride nije videla. Civilon se naglo zaustavio kraj Alvareza, protrljao svoju njušku o njegovu ruku i pojeo seno. Alvarez ga je mirno izveo iz arene, praćen erupcijom oduševljenja iz publike. Ovo se odigralo 1936. godine.

corrida

Trebalo bi da je ovo kraj priče koja bi imala srećan kraj po Civilona. Nažalost, nije bilo tako. Iste godine, 17. jula, vojska na čelu sa generalom Frankom pobunila se protiv zakonite Vlade u Španiji. Dan kasnije, prilikom opsade Barselone, jedna grupa vojnika se probila do arene. Bili su gladni. Tamo su pronašli Civilona i zaklali ga na licu mesta. Istog jutra je počeo građanski rat.

Ono što je glavna karakteristika Barselone jeste činjenica da su sve ulice jednosmerne. Apsolutno ceo grad je tako konstruisan. Toranj Agbar i Korida su tek prvi delovi grada koje sam video, ali svakako ne i najznačajniji.

Priče o Koridi i tornju Agbar bile su tek uvod u ono što je Barselona zapravo. Pogled na savremenu građevinu kao što je toranj Agbar bio je impresivan. Pogled na Koridu budilo je sećanje na Civilona, koji se pred punim gledalištem borio za svoju čast. Međutim, kada bilo koji čovek dođe u ovaj grad, možda će prvo pomisliti na stadion Kamp Nou, dom fudbalera „Barselone”. Rekao sam – možda će pomisliti na stadion, ali će sasvim sigurno prilikom odlaska iz Barselone jedno ime večno ostati urezano u sećanju svih turista, urezano pre svega kroz neverovatna građevinska ostvarenja. Govorim, naravno o možda najznačajnijem arhitekti s kraja devetnaestog i početka 20 veka, ne samo u Španiji već u celom svetu, Antoniju Gaudiju. Može se reći: „Barselona je Antonio Gaudi, Antonio Gaudi je Barselona.”

Gaudijev stil je jedinstven do te mere da je to rečima teško opisati. Upravo ta posebnost sa kojom je Gaudi projektovao mnoge građevine u Barseloni čini da ovaj grad bude ispred svih drugih. Pariz ima Luvr, Versaj, Ajfelovu kulu. Rim ima Koloseum, bezbroj fontana, Moskva fenomenalni metro i Kremlj. London Bakingemsku palatu, Tauerbridž itd. Mogao bih da nabrajam u nedogled. Svaki grad ima svoju karakterističnu, prepoznatljivu notu. Ali Barselona ima Antonija Gaudija. Takvog, mogu slobodno reći umetničkog i arhitektonskog genija, nema niko u svetu.

Dok smo prolazili Koridu, za trenutak sam dopustio da mi misli preplave slike Barselone koje sam gledao upoznajući se, još u Beogradu, sa onim što ću videti na licu mesta. Pored čuvene katedrale, jedna od prvih slika bila je Casa Mila, koju ću nešto kasnije videti i uživo. Jedan od najboljih primera Gaudijeve arhitekture jeste upravo Casa Mila. Ovo je stambeni blok čija zavojita fasada izgleda kao da otiče negde iza ugla. Dimnjaci na krovovima su zapravo mnoštvo skulptura.

Od vodiča sam čuo priču, kojom je želeo da sve prisutne uvede u ono što sledi, a to su ostvarenja Antonija Gaudija.

„Umetnički razvoj ovog arhitekte može se posmatrati hronološki. Njegovi prvi projekti su bili u viktorijanskom stilu čija je najuočljivija karakteristika suprostavljanje geometrijskih celina površinama na kojima je veoma bogato ukrašavanje upotrebom kamena, majolike i čelika. Opšti efekat podseća na mavarski stil, a primeri su Casa Visens i palata Guelj u Barseloni. Gaudi potom eksperimentiše sa klasičnim stilovima:

- gotika – episkopska palata u Astorgi i Casa de los Botines u Leonu

- barok – Casa Kaivet u Barseloni.”

Autobus je skrenuo i nastavio svoj put blagim uzvišenjem. U jednom trenutku je stao, saopšteno nam je da izađemo. Nastao je muk, okrenuo sam se. Ona se pomolila iznad nas, u svoj toj raskošnoj lepoti, grandioznosti i neobičnosti. Ostao sam bez daha, kao, verujem, i svi prisutni. Kroz telo mi je prošla jeza, ostao sam ukočen pred fascinantnim prizorom koji treba doživeti. Bila je to Sagrada Familija, kod nas mnogo poznatija kao Gaudijeva katedrala.

 

 

Napomena: 
Nijedan deo teksta ne sme biti reprodukovan bez prethodnog odobrenja autora ili redakcije portala. Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare.
Podeli: