Kada se pomene Venecija, prva asocijacija je čuveni karneval pod maskama. Zatim kroz glavu prolazi mnogo legendi koje se vezuju za ovaj grad. Sve priče ikada ispričane o ovom jedinstvenom mestu vuku svakog čoveka da poseti Veneciju. Kada je jednom vidite, imaćete želju da joj se ponovo vratite.
Iz luke Punta Sabioni usledila je vožnja brodićem do venecijanske lagune. Interesantno je da je jedini način za dolazak u Veneciju rečnim plovilima. Prvo što sam video kada sam kročio na tlo grada bio je hotel „Gabrijele”, jedno od najeminentnijih mesta za smeštaj gostiju. Dok smo se kretali ka Trgu Svetog Marka (Piazza San Marco), nizali su se ekskluzivni hoteli, među kojima su se isticali „Daineli” i „Ekcelzior”. Prvo upoznavanje sa Venecijom je na mene ostavilo fantastičan utisak. Kroz glavu mi je prošla čuvena misao Julija Drugog koji je pre pet vekova rekao: Veneciju bi trebalo stvoriti ukoliko već ne bi postojala. Posle niza hotela, dolazim ispred Duždeve palate koja je vekovima bila sedište venecijanskih poglavara. Bila je službena rezidencija 120 duždeva koji su Veneciju vodili od 697. do 1797. godine. U arhitekturi ove palate pomešani su orijentalni, gotički i renesansni detalji. Zidove i danas krase platna Ticijana, Tintoreta, Veroneca, Belinija. Duždeva palata je Mostom uzdaha (Ponte dei Sospiri) spojena sa zatvorskom zgradom. Most uzdaha je sagrađen u 17. veku. Preko ovog mosta su u zatvor sprovođeni zatvorenici nakon izricanja presude. Sa njega su mogli da vide svetlost dana poslednji put. Tada bi im se otimao uzdah, pa je zbog toga most dobio ovo ime. Najpoznatiji, a ujedno i jedini zatvorenik koji je pobegao iz ovog zatvora bio je najveći ljubavnik tog vremena Đakomo Kazanova.
Pogled mi je još uvek bio na Duždevoj palati, a praktično sam bio na jedinom venecijanskom trgu – Trgu Svetog Marka, zaštitnika grada. Legenda kaže: Jednom prilikom jevanđelisti Marku javio se Božji glasnik dok je šetao ostrvima lagune. Rečeno mu je da će na tom mestu biti podignut lep, ali neobičan grad, koji će ga uzeti za svog zaštitnika. Tako je i bilo. Dalje, legenda govori da su u Aleksandriji dva venecijanska trgovca ukrali telo svetitelja od Muhamedovih sledbenika i na svom brodu ga preneli do Venecije. Tako su se reči Božjeg glasnika ispunile, a Venecija je dobila svog zaštitnika.
Trg je centar dešavanja u gradu. Kada kročite na njega prosto ne znate šta prvo da pogledate. Ali krenuću redom. Trg je projektovan u 16. veku, a glavni arhitekta bio je Jakopo Sansovino. Na trgu se preko puta Bazilike nalazi renesansni zvonik sa čije platforme dve bronzane figure udarcem u zvono otkucavaju sate. Zanimljivo je da su osim tačnog vremena na tornju prikazane Mesečeve faze i kretanje Sunca kroz zodijak. Na trgu se između ostalog nalazi Kampanile – visoki zvonik sa kojeg se pruža veličanstven pogled na grad. Centralno obeležje ovog trga je velelepna crkva Svetog Marka od koje zastaje dah. Ova crkva zatvara istočnu stranu trga, a istovremeno je povezana sa Duždevom palatom. Posvećena je zaštitniku grada. U njenoj unutrašnjosti čuva se sarkofag sa relikvijama. Izgorela je u požaru 976, da bi ponovo bila sagrađena 1063. godine po uzoru na baziliku Svetog Apostola u Konstatinopolju, današnjem Istanbulu. Dekor ove crkve je fantastičan, više od 4000 metara mozaika i 500 antičkih stubova. Današnja crkva ima izgled grčkog krsta i pet kupola. Glavni arhitekta je prikazan iznad glavnog portala kako grize nokte, frustriran zbog problema u izgradnji. U blizini crkve se nalazi i biblioteka Svetog Marka i Arheološki muzej u kojem se čuvaju slike, skulpture i dokumenti koji govore o istoriji grada. Sa trga smo krenuli u šetnju uskim ulicama grada na vodi...
Venecija je grad bez automobila, autobusa, vozova, aviona. Jedini način da se stigne do nje su brodići – vaporeti. Hodajući i razmišljajući o ovom mestu stekao sam utisak da vreme stoji. Čarolija na svakom koraku. Gondolijeri koji pevaju ljubavne pesme zaljubljenim parovima, golubovi, terase i bašte restorana ukrašene cvećem, daju posebnu čar svemu. To je grad prelepih kulisa i najlepših maski. Gondole predstavljaju jednu od najznačajnijih karakteristika Venecije. Nekada ih je bilo deset hiljada, danas jedva četiri stotine. Iako gondola izgleda kao jednostavan plovni objekat, istina je nešto drugačija. Osam različitih vrsta drveta je potrebno za celinu sastavljenu od 280 komada koji čine gondolu dugačku 11 i široku 1,42 metra. Kao i za sve u Veneciji, i za gondole postoji legenda: Ako se dvoje zaljubljenih voze u gondoli i ispod Mosta uzdaha poljubе tačno u podne, zauvek će se voleti.
Toliko priča i legendi ima o Veneciji da nisam ni primetio trenutak kada sam počeo da se penjem na najpoznatiji most ovog grada, a to je Rijalto. Ovaj most je Šekspiru bio inspiracija za radnju „Mletačkog trgovca”. Nastavljam razgledanje grada, prolazim kroz puno uskih uličica, ne znajući gde ću završiti. Na sreću, išao sam dobrim putem i preda mnom se pojavila još jedna čuvena građevina Venecije – crkva Santa Marija dela Salute. Crkva je specifična zbog svoje osmougaone centralizovane osnove, dve kupole i zvonika koji su izgrađeni u baroknom stilu. Arhitekta je Baldaser Longen. Gradnja ovog zdanja započeta je 1631, a završena 1687. godine. Podignuta je kao simbol pobede grada nad teškom zaraznom bolesti, kugom. U vreme zaraze polovina stanovništva je nestalo pod naletom ove bolesti. To su bili najteži momenti Venecije. Dok sam se udaljavao od ovog fascinantnog građevinskog ostvarenja, kroz glavu su mi prolazili stihovi jedne od najlepših ljubavnih pesama srpskog romantizma, koja se zove „Santa Maria della Salute”. Pesmu je napisao Laza Kostić, a kao inspiracija mu je poslužila upravo ova crkva.
Uputio sam se ka Trgu Svetog Marka. Na tom putu sam prešao preko jednog od tri mosta koji premošćavaju kanal Grande. Ta tri mosta su Ponte di Rialto, Ponte dell’ Accademia i Ponte degli Scalzi. Sa ova tri mosta se pruža predivan pogled na kanal Grande koji je vrlo specifičan za ovaj grad. Naime, duž četiri kilometra dugog kanala nalaze se sve značajnije palate. Njih 200 je izgrađeno u mermeru. Neke od najpoznatijih palata sa obe strane kanala su Casa d’Oro, Casa Rezzonico, Palazzo Grasi. U odnosu na kanal, Venecija je podeljena u šest rejona (kvartova – sestieri). Na severoistoku od kanala Grande nalaze se Cannaregio, San Marco i Castello, dok na severozapadu od kanala Grande imamo San Polo, Santa Croce i Dorsoduro. Nakon pogleda na kanal Grande, nastavio sam uskim ulicama ka venecijanskom trgu. Hodajući ulicama, nekoliko puta sam čuo gondolijere kako pevaju i zaista sam kao jednu od uspomena na Veneciju poneo jedinstvenu sliku o ljubavi i romantici koju nudi ovaj grad. Ta slika ljubavi i romantike kojom odiše Venecija umnogome podseća na reči Jovana Dučića koji je o ljubavi rekao: Ljubavnici su najveći utopisti, a ljubav najveća utopija. U ljubavi se oseća više nego što treba, pati više nego što se misli, sanja više nego što se živi i kaže ono u šta ni sami ne verujemo. Ljubav je jedini slučaj gde se u nesreću srlja svojevoljno. Ljubav je dokaz inteligencije jer čovek bez ideja i prostak bez vaspitanja ne mogu biti zaljubljeni, pošto je ljubav najveća mudrost i najfinija duševnost. Biti zaljubljen, verovati u ljubav kao u nebo, to je živeti u najvećoj čistoti i krajnjoj sili dobrote.
Otići iz Venecije bez jedinstvenog suvenira – maske bio bi ogroman propust. Stavljajući masku na lice imao sam utisak kao da se nalazim na čuvenom Karnevalu koji se ovde svake godine održava u februaru.
Venecija je izgrađena na temeljima od drvenih balvana. Ona je jedinstvena, zavodljiva i misteriozna. Venecija je grad u kome nema mesta za prazne priče i polemike jer se može desiti da prilikom nekog drugog dolaska u ovaj grad ne nađemo ono što smo ostavili poslednji put. Venecija je dragulj ukraden vodi. Zovu je terra quasi – terra, e acqua quasi – acqua što u prevodu znači „zemlja skoro – zemlja, voda skoro – voda”. Kod nas je za Veneciju mnogo lakše reći „Čardak ni na nebu, ni na zemlji”. Venecija je poseban kutak na Zemlji gde vreme nema značenje. Celokupni doživljaj grada utapa se u magičnoj laguni.
Trgao me je zvuk brodskih sirena. Vaporeti je krenuo nazad. Još jednom sam se okrenuo ka Veneciji, mahnuo joj i zahvalio na gostoprimstvu.
