Film A Beautiful Mind režisera Rona Hauarda, napisan po scenariju Akive Goldsmana i inspirisan istoimenom knjigom autorke Silvije Nasar, predstavlja biografski film o čuvenom matematičaru i dobitniku Nobelove nagrade Džonu Nešu, čije se teorije i naučna otkrića i danas koriste ne samo u matematici, već i u oblastima ekonomije, biologije, veštačke inteligencije, informatike...
Film je često kritikovan, jer se sam njegov narativ razlikuje od biografskih činjenica, međutim, ovakve zamerke stvaraoci filma odbacili su tvrdnjama da on i nije bio namenjen da bude doslovna rekonstrukcija Nešovog života. Tako će se i činiti svakome ko bude pogledao ovo filmsko ostvarenje. Ono je pre istorija bolesti prikazana kroz poznatu, brilijantnu ličnost našeg doba, nego što je to doista priča o životu jednog velikog čoveka.
Neosporno je da ovaj film poseduje izvesnu umetničku vrednost, međutim, čini se, da je od svega toga važnije nešto drugo: njegova utilitarna funkcija. Iako je dvadeset i prvi vek svakako vek rušenja svih tabua, vek u kojem se slobodnije govori o nečemu o čemu se ranije ćutalo, vek u kojem ljudi traže da budu priznati i prepoznati kao ljudska bića koja ne treba da osećaju stid, strah, da budu odbačeni od strane društva, ipak i dalje postoje razne stigme koje nas sputavaju. Neke od njih pre svega su u vezi sa duševnim bolestima – a šizofrenija je, posledično, jedna od njih.
Dakle, ovaj film, pre svega, možemo sagledati kao rušenje jedne tabu teme. Najpre zbog toga što film od samog početka prati Nešov život od dolaska na Univerzitet Prinston, njegovo upoznavanje sa kolegom studentom sa kojim deli sobu i razvijanje njihovog prijateljstva. Nakon kratkog uvida u sam početak Nešovih studija, radnja se vremenski izmešta u budućnost u kojoj je Neš već doktor nauka i radi kao predavač. Ubrzo biva pozvan u Pentagon gde se od njega traži da dešifruje šifre što on uspeva da uradi iznenađujućom brzinom. Kasnije postaje saradnik američke vlade, pod pokroviteljstvom izvesnog Vilijama Parčera, vladinog službenika uključenog u tajne radnje. U međuvremenu, Neš se ženi jednom od svojih studetkinja. Kasnije, primećujući da ga neko prati i u strahu od ruskih špijuna, Neš počinje da pokazuje znake paranoje. Na jednom predavanju on uočava neke ljude i misleći da su ruski špijuni, u strahu, beži. Oni ga sustižu i Neš biva smešten u duševnu bolnicu. Ispočetka se buni i ne veruje lekarima da on, zapravo, ima šizofreniju. Dalje, kako se film bliži kraju, shvata da je bolestan, te da su izvesne ličnosti koje je upoznao i događaji u kojima je učestvovao zapravo plod halucinacija.
Ono što ovaj film čini posebnim jeste upravo taj postepen proces saznavanja šta se zapravo zbiva jer je gledalac najpre u radnju uveden tako da stvari posmatra iz perspektive glavnog junaka. Na izvestan način, gledalac bez rezerve prihvata ono što je Nešova realnost. I kao Neš, i gledalac postepeno shvata da se određeni prikazani događaji zapravo nisu desili i on gradacijski dobija uvid u prirodu bolesti glavnog junaka ovog filma. Na taj način on sa empatijom reaguje na ono što se dešava Nešu i ne samo to – ovaj film poziva i uvlači gledaoca da na izvestan način iskusi šta znači šizofrenija i kako je to biti šizofreničar. Kao što je Neš prevaren sopstvenim halucinacijama, i gledalac biva prevaren, jer vidi sve ono što vidi i Neš. I gledalac, kao i Neš, neće odmah prihvatiti istinu kada na nju ukažu lekari – na jedan poseban način i sam gledalac postaje šizofreničar. Simultano, čini se da je prihvatanje istine, kako kod Neša tako i kod gledaoca, jedino moguće kada priča bude prikazana iz ugla zdravog, racionalnog uma – Nešove žene Ališe Larde.
Potom gledalac učestvuje u Nešovoj borbi sa bolešću, pokušajima da se ponovo uključi u društvo, te i da svoje halucinacije doslovno shvati kao takve – kao proizvod bolesti i da se sa njima suoči.
Sagledavajući film iz ovog ugla, zaista shvatamo njegovu veličinu. Ljudi obično beže od šizofreničara, plašeći se kako njih, tako i onoga što bi mogli da im urade, ne shvatajući u potpunosti šta to znači biti mentalno oboleo. Duševni bolesnici često bivaju izopšteni iz društva, što je plod kolektivnog neznanja, a upravo je društvo to koje treba da aktivno učestvuje u procesu inkluzije ovakvih bolesnika.
Nil Armstrong je, po sletanju na Mesec, rekao čuvenu rečenicu koja se i danas često koristi, naime da je to „Mali korak za čoveka, ali veliki za čovečanstvo”. Poruka ovog filma svakako bi bila da je on mali korak za čovečanstvo, ali veliki za čoveka. On možda neće dirnuti mase ali će svakako učiniti da na ovu bolest gledamo sa više razumevanja – da ne bežimo, da se ne plašimo i odbacujemo, već da pomognemo, prihvatimo i razumemo.
