Srpska kinematografija je bogatija za jedan... hm, ne bih rekao eksperimentalni, već pre nekonvencionalni film, u režiji Dušana Milića, o momku iz Srbije sa nadimkom „Slovenac”, koji putuje u Las Vegas kako bi izvršio atentat na kontroverznog biznismena koji se nalazi pod protekcijom srpske policije kao zaštićeni svedok.
Već u ovoj kratkoj premisi faktički sam vam ispričao skoro celu radnju filma, ali ne bih rekao da sam vam bilo šta spojlovao, prosto zato što ovde nije reč o filmu sa uobičajenom naracijom i likovima. Ovaj film me je u mnogo čemu podsetio na film „Samo Bog oprašta” (Only God forgives) Nikolasa Vindinga Refna, ali mu film nije mogao da na njega ima uticaja, jer je ovaj Refnov film izašao prošle godine, a produkcija „Travelatora” traje od 2009. godine. Doduše, uticaj ovog danskog reditelja je, čini mi se, kod Milića svakako prisutan. Kao što je slučaj sa likom Rajana Goslinga u filmu „SamoBog oprašta”, tako je i lik Nikole Rakočevića u „Travelatoru” hodajuća metafora, posledica, stanje, borba, proces koji mirno stojeći prelazi iz nevinosti u greh, kao na travelatoru. Film na fenomenalan način prikazuje preplitanje virtuelne stvarnosti video-igrice i realnog sveta u psihodeličnoj atmosferi brzih montažnih sekvenci, propraćenih fantastičnom i hipnotišućom muzikom, i zaista posebnim vizuelnim doživljajem. Sve ovo zajedno stvara jedinstveno estetsko iskustvo, specifičnu filmsku atmosferu koja unosi gledaoca u film i u glavu Slovenca koji je tematski čvor, borba i proces ovog filma koju gledalac treba da doživi. Dakle, zaboravite uobičajenu narativnu formu, ovaj film je doživljaj stanja i atmosfere, uranjanje u podsvest bez svesti sa apstraktnim motivima, a sve to je zapakovano u jednu nelinearnu formu paralele sumornog sivila Srbije sa jedne strane i bogatstva boja Las Vegasa sa druge. Ovaj film mnogo toga pokušava, pa ne uspeva u baš svakom aspektu. Čini mi se da je egzekucija ideja u filmu mnogo bolja od postavki tih ideja, tako da je sama osnova filma problematična. Navešću samo jedan primer već pomenutog preplitanja virtuelne stvarnosti video-igre sa realnim svetom, koje je građeno na osnovi da je naš glavni junak gejmer, što je prikazano u odlično urađenom uvodu i jednim kratkim usputnim pominjanjem da ima želju da radi u igraonici. Čini mi se da je to tanka podloga za njegove kasnije sajber-tripove pod uticajem narkotika i finale filma koje neću odavati. Dok, sa druge strane, religiozni motivi i tematika imaju lepo izgrađenu osnovu, ali su previše eksploatisani i čini se da je film povremeno prezasićen njima, što je i uopšte problem ovog filma, ne samo u vezi sa religioznom simbolikom. To je posebno slučaj u drugoj polovini, gde je gledaocu ostavljeno mnogo toga da „sažvaće”, jer koliko je ovaj film siromašan radnjom, toliko je bogat u metafori, simbolici i filozofiji. Ako je to rađeno u svrhu nadomešćivanja, smatram da je bilo nepotrebno. Veza između Slovenca i jedne tamnopute devojke iz Vegasa bila je jedna od najneuverljivijih koje sam video ove godine i takođe mi se čini kao višak.
Osim još nekih sitnih brljotina, nemam više šta da zamerim ovom filmu. Nikola Rakočević je odličan u ovoj nespecifičnoj „ulozi” i sjajan je nosilac ove teške tematike, a i pored svih vrlina i mana, mora se posebno odati počast hrabrosti i viziji da se napravi jedan ovakav film u našoj kinematografiji.
Ocena: 7/10
