Da Veljko nije imao nestašnog i problematičnog sina i da nije pomoć tražio od Dolanca… Da sin nije prešao trnovit put od sitnog dzeparoša i otimača ženskih tašni, preko bekstva u Evropu gde će okušati svoju „lopovsku sreću”, pa sve do ozbiljnog kriminalca, ratnog i poratnog profitera… Da nije bilo ratnih razaranja, kuće bi se palile same… Ljudi bi sami sebe slali u zarobljeništvo… Da nije Arkanovih tigrova, ne bismo danas znali ko je najveća Srbenda… Da se Svetlana Veličković, daleko bilo, nije zaljubila u jednog običnog poslastičara iz Beograda… Da Ceca nije „Srpska majka”, s kim bi cela „Marakana” pevala refrene? Da „Obilić” nije poklanjao bez doplate i kamate igrače, a punio džepove srpskoj majci kad su stegle sankcije… Da Anastasija ne liči na majku, a Veljko na oca… Da se ne školuju na Kipru, ali i da im često „hvali” Beograd… Možda bi sada mladost Srbije mogla mirno da spava. Kažem, možda. I don’t give a damn!!!
-Koliki si Srbin na lestvici od jedan do Arkan?
Svakako jedna od najkontroverznijih ličnosti, Željko Ražnatović Arkan, poznat je široj javnosti po burnim dešavanjima devedesetih godina u koje je bio umešan. Jedan, naizgled, sasvim bezazleni poslastičar iz Beograda našao je da je ključ njegovog uspeha emigracija, što će ga nagnati da ubrzo krene „trbuhom za kruhom”, ne zato što je postalo teško oteti torbu nekoj beogradskoj dami u Tašmajdanskom parku, već zato što je došlo vreme za mnogo krupnije poduhvate. „Idi dok si mlad, dok imaš vremena za more promena…” Da se njegova biografija zaustavila na mnogobrojnim pljačkama širom Evrope, u kojima je poprilično profitirao, mogli bismo da mu progledamo kroz prste i složimo se sa tvrdnjom da je njegova mladost bila malo nestašna. Ali uzavrela srpska krv „razbojnika s ružom”, već nadaleko čuvenog, vraća u zavičaj. „Znam za jedan grad, zove se Beograd…” I don’t give a damn!
Stane Dolanc, rukovodilac DB-a, glavni je Arkanov mentor, poznat po tome što je regrutovao gardu kriminalaca za ubistva. Tu će se Arkan savršeno uklopiti. Dolancu se čak pripisuje izjava: „Jedan Arkan mi vredi više nego cela služba.” Ratna razaranja pustošila su Jugoslaviju, stravični broj ljudskih žrtava, izgnanih i prognanih, ubijenih, zarobljenih i mučenih, broj opljačkanih i spaljenih kuća, ugašenih ognjišta, do danas nisu sasvim poznati. Ljudskim životima plaćana je cena stvaranja novog svetskog poretka. Dok su jedni ginuli, drugi su profitirali – to je deviza koja je na snazi u svakom ratnom periodu. Arkan će u junu 1991. osnovati Srpsku dobrovoljačku gardu, paravojnu formaciju, koju će činiti uglavnom članovi DB-a (Arkanovi tigrovi). Ova garda osumnjičena je za stravične zločine na prostorima Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Arkan je bio zadovoljan delovanjem svoje garde, jer je ona uspela da spreči „eskalaciju fundamen, funda, fundamentalista”, a njen je najveći uspeh, po rečima osnivača, to što nisu dozvolili hladnokrvni pokolj srpskog naroda. Od misterioznog junaka, lokalnog Džejmsa Bonda koji brani svoju domovinu, Arkan se transformisao u zločinca i teroristu. Njegovi nekadašnji veliki prijatelji i poznanici odjednom ga se više nisu sećali, ali nisu bile tu u pitanju samo rupe u memoriji, već rupe u sistemu, koji je pravio prostor i, čak podržavao stvaranje jedne, sasvim nove „intelektualne elite” koja je nametala neka svoja pravila. Arkanovi tigrovi ubijali su i pljačkali po državnom nalogu, a neretko su to činili zadovoljavajući svoje interese. Ispred njih je uvek išla zastrašujuća reputacija ubica i pljačkaša, a potpomognuti kampanjom koju su plasirali mediji Miloševićevog režima, nadaleko se širio strah i trepet. (Znamo da su pojedini mediji, tokom raspada SFRJ, znatno doprineli rastu međunacionalnih netrpeljivosti i mržnje, a zatim se i direktno stavili u službu ratne propagande.) Arkanovi tigrovi su pesmama u desetercu ispraćani u ratove!
Svi za jednog, jedan za sve
to su prave Delije
gde je jedan tu su svi
Arkanovi tigrovi
SRBIJA, SRBIJA
Srpsku slavu čuvaju
Srpske zemlje brane
Arkanovi tigrovi
Delije bez mane
Srpsku slavu čuvaju
Srpske zemlje brane
Arkanovi tigrovi
Delije bez mane
Arkanove delije to su
hrabri momci
hej, hej tigrovi
Srpski dobrovoljci
Arkanove delije to su
hrabri momci
hej, hej tigrovi
Srpski dobrovoljci.
U periodu između '92. i '93. godine, Arkan će se okušati i na političkom planu. Ulazi u Skupštinu Srbije, da bi pred izbore u decembru 1993. osnovao Stranku srpskog jedinstva, nakon čega kreće u predizbornu kampanju, koju su podržale njegove pristalice i veliki deo jugoslovenske estrade na čelu sa „Srpskom majkom”. Ali zalud su se trošili milioni i milioni maraka na kampanju, Arkanova stranka nije dobila nijedno poslaničko mesto. Kad su stegle sankcije, Arkan je opet profitirao, baveći se uvozom tečnih goriva i švercom cigareta. Većina uličnih dilera na beogradskim ulicama, kada je inflacija dostigla vrhunac, bila je pod njegovom kontrolom (Ćao, Pendula!). Ulični gangsteri, s druge strane, sve više su težili poistovećivanju sa svojim nacionalnim junakom i najvećim braniteljem srpskog naroda, čovekom koji je bio oreol uspešnosti i neustrašivosti.
Veliku pažnju zaokupile su malverzacije oko kluba „Obilić”, koje su delom otkrivene široj javnosti 2003. godine, nakon hapšenja Cece u operaciji „Sablja”, kada se ispostavilo da je ovaj klub služio, kako za različite kriminalne poduhvate i bogaćenja prodajom igrača, tako i za pranje novca. I tako, dok je Arkan za života često govorio kako voli samo Cecu, decu i „Obilić”, niko nije ni pretpostavio da novac od prodaje igrača i karata za odigrane utakmice nije nikada stigao u kasu kluba. Podaci, koje poseduje Centar za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS), ukazuju na to da klub nije dobio ni dinara od prodaje četiri igrača, koji su otišli u bugarski klub „Levski”, jer je navodno potpisan tzv. separatni ugovor, po kome su ti igrači ustupljeni bez nadoknade. Takođe, prema odluci koju je 1998. godine potpisao Arkan, „Obilić” je iste godine prestao sa naplaćivanjem karata, sa obrazloženjem da se klub nalazi u ekspanziji. Dok drugi tvrde da su karte za utakmice odigrane u prvoj polovini ’98. ipak naplaćivane, ali da je taj novac „iskorišćen za gotovinsku isplatu troškova za štampanje ulaznica za ove utakmice i radnicima obezbeđenja”. I don’t give a damn!
Slučaj Arkan ostao je do dana današnjeg prekriven velom tajne, ostala su nerazjašnjena mnoga pitanja o brojnim malverzacijama na prostorima bivše Juge, koje se pripisuju upravo njemu. Svaka nova vlast zataškava dokaze da bi zaštitila najpre sebe, a onda i sve ostale, jer u ovom slučaju nema nevinih. Postoji li strah da Arkan ne vaskrsne ili ima istine u spekulacijama da je atentat napakovan i da Arkan sada mirno krcka svoje, mukom zarađene, milione na nekom ostrvu, gledajući kako Anastasija svakim danom sve više liči na majku, a Veljko sve više postaje beogradski mangup, koji s ponosom slavi očev lik i delo? A Ceca je majka svih naroda i narodnosti. Nema tu šta da se dodaje. I don’t give a damn!
„Odakle pare? Pa, ja sam poslovan čovek. Imam svoju poslastičarnicu i trgovinu. To znači da sam u svom poslu veoma uspešan.” A to će reći da nije bitno čime se u životu baviš, bitno je da si u tome uspešan. Molim lepo. Imao je čovek poentu. I don’t give a damn!!!
