Kultura – misaona imenica u vremenu u kom živimo. Zašto je to tako, šta se promenilo? I dalje imamo mnoga kulturna dešavanja, pozorišta rade, sa manjim ili većim uspehom, ima ljudi koji čitaju, da, ima ih, a što je najvažnije oni čitaju, jer uživaju u tome, uživaju u činjenici da mogu barem na trenutak da se prenesu u taj svet koji nam knjiga kao umetničko delo nudi, jer stvarnost je prilično siva, čak postaje crna.

Više ni Sajam knjiga nije ono što je bio, iako se negde naslućivalo, tek je ove godine to izašlo na videlo. Možda se to ne bi desilo da nismo imali svedoka na licu mesta, koji je odlučio da naše ruglo predstavi javnosti. Marko Šelić, poznatiji kao Marčelo, moj kolega, barem što se fakulteta tiče, ali i mišljenja o današnjoj (ne)kulturi, postavio je na YouTube jedan zanimljiv snimak. Ovo su obajvili mnogi mediji u zemlji, ali ja sam morala da budem još jedna u nizu, jer me progone košmari – bukvalno!

Naime, probudih se jutros, i dok sam se izležavala u krevetu, setila sam se šta sam sanjala. Gomila nekih ljudi, i ja sa njima, idemo nekim putem. Odjednom smo svi počeli da tonemo u asfalt, ni manje ni više, nego da tonemo, kao u živo blato. Živimo najnormalnije tako pod zemljom, i svi čitamo, da, čitamo. Nimalo čudan san, kad se u obzir uzme moja bujna mašta, i u ovom slučaju, moja podsvest. Ali neodoljivo me je sve to podsetilo na stanje u kom se nalazi svest našeg društva – ona je potonula, ne postoji.

Ako nastavim da pišem, neće ovo na dobro izaći. Zato ću se ovde zaustaviti i pustiti vas da sami prosudite, na osnovu snimka, gde smo mi danas na kulturnoj mapi. Nema nas, potonuli smo.