Godina je 1840. i strastveni istraživač Australije, Edvard Džon Ajra, 700 kilometara severno od današnjeg Adelajda otkriva nešto za šta je mislio da nije ništa drugo do pustinja kakvih ima na hiljade u ovom delu sveta. Istina, zbunjivalo ga je to što je ta pustinja zapravo slana ploča koja je na nekim mestima debela i do 50 centimetara i može da drži na sebi i sto ljudi, ali ipak je to bila samo pustinja, ma koliko čudna bila. Kasnije će se ispostaviti da je Edvard bio na pravom mestu, u tzv. mrtvom srcu Australije, samo u pogrešno vreme. Sve do 1949. godine svet će misliti da je to pustinja. Ali te godine ono za šta se smatralo da je pustinja, pretvorilo se u jedno od najplodnijih oblasti Australije. Mesto gde na slanoj ploči i u malim blatnim jezerima može da živi samo mali broj životinja, između ostalih i mali gušter zvani zmaj jezera Ajra, pretvara se u pravo stecište burnog života. Pretvaranjem pustinje u jezero ova velika tajna nije rešena, već je Pandorina kutija tajni jezera Ajra tek otvorena, i do dana današnjeg ona nije prazna.
Jezero leži u sušnoj oblasti koja prekriva oko 60% površine cele Australije, a ono samo čini oko 0,8% površine Zemljine kugle i nalazi se čitavih 15 metara ispod nivoa mora. Temperature u ovoj oblasti u januaru dostižu i 39 stepeni Celzijusa. Jezero se sastoji od dva manja dela, severnog i južnog koji su međusobno povezani malim i uskim kanalom, a zajedno su površine oko 9500 kilometara kvadratnih. U retkim godinama kada se jezero napuni, ono postaje jedno od najvećih jezera Australije. Dugo ovom jezeru nije posvećena veća pažnja i nisu zabeležena sva njegova plavljenja, ali uočena je pravilnost prema kojoj dubinu od 1,5 metara jezero dobija na svake tri godine, 4 metra jednom u deset godina, a jezero se potpuno napuni jedva četiri puta u toku jednog veka, iako nisu zabeležena brojna manja plavljenja ovog jezera. Istraživači koji su krajem 19. i tokom 20. veka istraživali ovu oblast uočavali su vodu u basenu, ali prvo veće punjenje basena sa sigurnošću je zabeleženo tek 1949. godine, gotovo sto godina nakon otkrića jezera. Kasnije su zabeležena manja plavljenja 1953, 1955, 1956, 1957, 1958, 1959, 1963, 1967 i 1971. godine a sve je to vodilo ka događaju koji je konačno razbio ideju o jezeru Ajra kao ogromnoj pustinji, veliko plavljenje koje je počelo 1973. godine a poslednje kapi vode iz jezera isparile su 1977. godine.
Do dana današnjeg nije razjašnjeno kako zašto i kada se jezero Ajra puni vodom. Mrtvo srce Australije je na samoj periferiji monsunskog sistema, a čak i tako, monsuni u Australiji su vrlo varljivi i promenljivi, iako mogu napuniti jezero do određene tačke. Lokalni pljuskovi mogu da napune jezero samo malo, nikako do njegovih krajnjih kapaciteta. Možda reke uspevaju da napune jezero? Teško, jer primera radi, reka Cooper Creek koja prirodno teče ka jezeru Ajra zaista i stigne do njega svake šeste godine. Reka presuši na putu, ipak je ovo vrlo sušna oblast. Pa kako je jezero uspelo da se napuni te 1973. godine a najveći nivo vode ikada dostigne 1974.? Naučnici danas smatraju da je tajna možda u pojavi koja je podjednako tajnovita kao i samo jezero, El Nino. El Nino je svetski atmosfersko-okeanska pojava koja nastaje usled kolebanja (fluktacije) pravca vetrova i temperature vode u tropskom delu Tihog okeana. Vetrovi koji inače duvaju u smeru istok-zapad, menjaju smer. Ti vetrovi donose kišu Australiji i Peruu ali zato nastupaju suše u Indiji. Sam naziv „El Nino“ na španskom jeziku znači mali dečak, i odnosi se na malog Isusa, jer se posledice ove pojave osećaju oko Božića. El Nino se pojavljuje u razmaku od tri do sedam godina, i pretpostavlja se da postoji od kraja poslednjeg ledenog doba. Postoji oko 17 mesta u svetu gde je dejstvo El Nina jasno zabeleženo, a dva se nalaze upravo u basenu jezera Ajra. Najverovatnije ovaj mali dečak uspeva da napuni ovo jezero, i dovede nove posetioce, pelikane.
To je samo još jedna od tajni koje ovo jezero krije, zajedno sa svim svojim stanovnicima. Naime, kada se jezero poplavi, a to se dešava u potpuno nepravilnim razmacima, ono postaje pravo središte života ovog mrtvog srca Australije. Jezero postaje slatkovodno, u njemu mogu da žive ribe, a gde ima riba, ima i pelikana. Pelikani se pojavljuju sa neverovatnom tačnošću nakon plavljenja jezera, i prave ogromne kolonije po obali jezera. Nejasno je kako pelikani znaju da je jezero poplavilo, iako su udaljeni desetinama i desetinama kilometara. Objašnjenje je možda da oni mogu da osete promene u atmosferi koje se dešavaju zbog El Nina, ili se jednostavno starije ptice u jatu još uvek sećaju poslednjeg plavljenja i mogu da osete i povedu celo jato. Pelikani se po dolasku razmnožavaju se velikom brzinom, uživaju sve što do pre par meseci slana pustinja a sada prava oaza, nudi. Ovaj nivo vode iz 1974. godine jezero je zadržalo do 1977. godine. Vremenom, voda isparava, sve više i više, a istovremeno slana ploča koja se nalazi na dnu jezera se otapa, jezeru raste salinitet i život u njemu postaje neodrživ. Pelikani odlaze, jezero dobija ružičastu boju zahvaljujući beta karotenu koji potiče od bakterije Dunaliella salina, i voda polako isparava. Na kraju, opet postaje slana ploča. I čeka sledećeg Malog dečaka da vrati pelikane, ribe i život ovom jezeru. No, jezero će i u međuvremenu imati društvo, jer u njegovoj blizini postoji jahting klub „Jezero Ajra“, klub čudnih mornara koji prave izlete na jezeru kad god ima makar malo vode.
Davno,u vremenu kasne platoscene koja je trajala od pre 1,81 miliona do pre 11.550 godina jezero je bilo stalno puno. Posle nivoa iz 1974. godine jezero se plavilo značajnije još par puta, poslednji put 2006. godine, a u januaru 2007. šest nedelja je neprekidno padala kiša i uspela je tek malo da napuni jezero. Zbog efekata staklene bašte, do 2030. godine naučnici predviđaju povećanje temperature u Australiji za 2 do 4 stepena celzijusa što samo još više otežava predviđanje kada bi se jezero opet moglo napuniti. No, pelikani i čudni moreplovci će biti strpljivi.