S obzirom na to da je jedan deo publike imao problema sa razumevanjem glavne ideje filma koji je izašao tokom 2006. godine, i da je nedavno osvanula nova ekranizacija ove igre, ne bi bilo loše da se malo podsetimo Konamijeve kreacije iz 1999. godine. Prvo što će neko pomisliti je to da Silent Hill ima dosta sličnosti sa serijalom igara Resident Evil, čak su pojedini kritičari navodili da je obična kopija Capkomove franšize. Medjutim, tvorci iz kompanije Konami čvrsto brane originalnost svog ostvarenja.
Osnovni element po kom se Silent Hill svakako razlikuje od svog prethodnika u istom žanru jeste sama orijentacija na odredjenu vrstu psihološkog horora, koji je temelj i okosnica preostalih segmenata, za razliku od Resident Evil-a, gde dominira horor zasnovan na unutrašnjim strahovima, instinktu i akciji. Da malo pojasnim, Konamijeva igra je podređena stvaranju nelagodne, mistične atmosfere koja uzrokuje strah od nepoznatog, stvara pshilošku napetost, razdor unutar uma i osećaj nesigurnosti. Naravno, takva je bila namera. Dok budete igrali samu igru nećete se nalaziti na ivici ludila, ali su kreatori svakako uspeli da prenesu osećaj anksioznosti.
U nameri kreiranja prigodne atmosfere prednjače 3 segmenta: priča, okruženje i muzika. Krenimo od poslednjeg. Za audio stvaralaštvo u Silent Hill-u se u najmanju ruku može reći da je nesvakidašnje. Direktor zvuka Akira Jamaoka je inspiraciju našao kod kompozitora koji je stvarao za Linčov serijal Tvin Piks, kao i u bendovima Metalika i Depeš moud. Rezultat je jezivo ostvarenje koje je zaista poslužilo svojoj svrsi. Kada je prvi put prezentovao ovakav audio materijal ostali članovi osoblja su muziku pomešali sa greškom u igrici. Tek nakon što je Jamaoka objasnio da je takva buka namerna članovi tima su razumeli zašto je odabrao takav stil.
Igrica je izašla 1999. godine i prvobitno je uradjena za igračku konzolu Plejstešn. Tako da od grafike ne možete mnogo da očekujete. Međutim, dovitljivi članovi Konami tima su uspeli da taj nedostatak upotrebe u svoju korist. Tako da čitav Silent Hill univerzum obiluje elementima kao što su mrak, sneg i magla. Na taj način su uspeli da u isto vreme, delimično doduše, zaobiđu ograničenja dostupne tehnike i da na odličan način doprinesu već pominjanoj atmosferi.
Poslednji od ovih bitnih segmenata je priča. Igrač se nalazi u ulozi Harija Mejsona, koji je sa svojom usvojenom ćerkom Šeril krenuo na odmor. Na izlasku iz grada oni doživljavaju saobraćajnu nesreću, jer Hari pokušava da izbegne devojčicu koju je video na sred puta. Pošto se osvestio, Hari nailazi na policajku Sibil Benet i shvata da je njegova ćerka nestala. Tu zapocinje zaplet i vaša potraga. Hari luta ulicama tajanstvenog grada po imenu Silent Hill, susrećući se sa nezabeleženim fenomenima i pokušavajući da otkrije prirodu samog grada i njegovih retkih stanovnika. Dijalozi među likovima su jedna od slabih tačaka ove igre, tako da se često mogu primetiti velike pauze između rečenica.
Kako ćemo kasnije saznati od izvesne Dalije Gilespi da čitavom gradu preti opasnost da bude progutan od alternativne dimenzije koju nazivaju drugim svetom. Ispostaviće se da je Dalia Gilespi pre sedam godina pokušala da sprovede ritual kojim će njena ćerka Alesa posužiti kao neka vrsta posude (tj. forma bezgrešnog začeća i trudnoće) za oživljavanje ne baš prijateljskog božanstva. Tokom tog procesa Alesa je trebalo da umre, ali s obzirom da je nosila božanstvo u sebi i ona sama je postala besmrtna, tj. njena duša. Njeno protivljenje ritualu je dovelo do toga da se njena duša podeli na dva dela, jedan deo te duše je otišao Harijevoj ćerci Šeril koju su on i njegova žena usvojili. Samim tim, ritual nije uspeo i božanstvo nije rodjeno. Stoga je Dalia bacila čini koje su dovele Šeril nazad u Silent Hill kako bi ponovo pokušala da oživi božanstvo. Priča jeste pomalo kompleksna, ali kad budete igrali igru i otkrivali deo po deo informacija bićete u mogućnosti da jasnije razumete njen tok.
Kako će se igrica završiti tiče se samog igrača, što je isto zanimljiv aspekt. Postoji pet mogućih završetaka, koji zavise od toga da li ćete ubiti ili spasiti Sibil Benet, kao i Majkla Kofmana, direktora bolnice u Silent Hill-u.
Čudovišta nisu previše dovitljiva, osim pojedinih „glavnih” neprijatelja, doduše sve će to manje ili više varirati od težine na kojoj igrate. Dovoljno su zastrašujuća da se uklope u svet igre. Ono što takođe doprinosi stalnom nespokoju i dinamičnosti su česti prelazi iz jedne stvarnosti u drugu.
Konamijev tim je mislio i na neke zanimljive detalje koji će svakako ulepšati igračko iskustvo. Na primer, za razliku od prethodnih igara istog tipa, gde su protagonisti vojna lica, specijalci ili pak pripadnici nekih drugih jedinica, Hari je sasvim običan čovek, sa minimalnim iskustvom u baratanju oružjem. Tako da će njegova preciznost ozbiljno biti dovedena u pitanje kada su u pitanju veće udaljenosti. Takođe, ako previše trči, osetiće tegobe koje će se ispoljiti težim disanjem. Hari će takođe morati da rešava brojne zagonetke kako bi napredovao kroz igru, što je jedna od već viđenih karakteristika ovakvih igara. Bez obzira na to, zagonetke su inovativne i neke od njih daleko od toga da su proste. U samim zagonetkama nailazimo na aluzije koje se tiču književnih dela, tako da na jednom mestu treba složiti kamenje na kome su naslikani likovi iz dela Alisa u zemlji čuda. Takođe ima brojnih referenci koje se tiču religije i okultnih dela.
Sve u svemu, uzevši u obzir prilike u kojima je nastao, Silent Hill i dan danas predstavlja sasvim korektno ostvarenje u svetu horor igara. Tokom 2000. godine Silent Hill je zauzeo 14. mesto na listi najboljih igara svih vremena za Plejstešn konzolu. Nakon ovog prvog dela iz 1999. godine usledili su brojni nastavci i, kao što smo već naveli, dve ekranizacije. Verujem da će i u budućnosti poslužiti kao izvor inspiracije za neka druga ostvarenja.