Razvodi, bela kuga, maloletnička delinkvencija, samo su neki od problema u vezi sa modernom porodicom koji potresaju naše društvo. O njima se mnogo priča, piše, štampa nebrojiva literatura, pokreću akcije i preduzimaju mere podrške. Opet, ovi problemi ostaju svakodnevnica.
Oni kojima je podrška i edukacija najpotrebnija ostaju neobuhvaćeni merama i neinformisani o obimu i dubini problema unutar sopstvenih domova. Ostavljeni da se čude sopstvenom neuspehu u održavanju porodičnog života i vaspitanju dece, svaljuju krivicu na spoljne faktore kao što su pad duhovnih vrednosti, ekonomska kriza, opšte stanje u državi i sistemu obrazovanja. S pravom, odista, upotrebljavamo neke argumente, na primer kada krivimo poslodavce koji ne tolerišu trudnička bolovanja i izbegavaju da zaposle one koji su u braku ili imaju nameru da uskoro zasnuju porodicu, za to što se ljudi sve ređe odlučuju na brak i proširenje porodice. Ipak, posao je neophodan za život. Ali to je druga tema, za drugu priliku. Ovu temu nemoguće je generalizovati niti specifikovati prema polu, starosti, naciji, mestu boravka ili socijalnoj sredini, tako da se uzdržavam od bilo kakvog etiketriranja. Pojave su negde individualne, neke manjinske ili većinske, dakle čisto na primeru uže sredine možemo se uveriti kakva su shvatanja zastupljena. Ipak, postoje određena masovna shvatanja braka i porodice koja su odgovorna za njihovo odumiranje.
„Ne žuri, za sve ima vremena. Kada jednom uđeš u brak i dobiješ decu, sve se menja. Više nemaš vremena za sebe, na tebe padaju sve obaveze, i kuća, i deca, i posao... To što proživiš pre braka – proživela si“ – ovakve i slične izjave i stavovi, na žalost, prate većinu nas mladih koji smo na putu osamostaljivanja i izgradnje sopstvenog života. Rečeno je meni, verovatno i mnogima. Ponavljano do granice prihvatanja, što mlade navodi da beže od vezivanja „kao đavo od krsta“. Ipak, za ovih skromnih dvateset tri godine života, imala sam brojne prilike da opazim, naučim, uporedim način na koji ljudi gledaju sebe i sopstveni život.
Ostala sam začuđena opštom tendencijom ljudi da sebe gledaju kroz prizmu tuđih shvatanja i spoljašnjih okolnosti, navodnih obaveza, dužnosti, koji služe kao izgovor za beg od istine. Ta istina je, a mnogi su je duboki umovi već prihvatili i izrekli, da smo u potpunosti sami odgovorni za sve što u životu prihvatimo, odbijemo, učinimo i za situaciju u kojoj se zbog toga nađemo. Opazila sam nekoliko, u svakodnevnom funkcionisanju, ukorenjenih shvatanja i navika koje nas, sažeto rečeno, navode da izgubimo sopstveni život u trci sa svakodnevicom i ispunjavanju nekih izmišljenih zahteva, a po cenu gubitka sopstvene porodice. Ovo važi, koliko iz perspektive partnerstva, toliko i iz perspektive deteta, jer svako od nas je dete jedne porodice. Svako od nas je dete koje je u manjoj ili većoj meri na svojoj koži osetilo i proživelo volju roditelja da se posvete sopstvenom braku i porodičnom životu, te je prema tome gradilo i svoja shvatanja.
Dakle, iz skromnog fonda iskustva izdvajam nekoliko opažanja koja me navode da pomislim da ljudi svakodnevno beže od ispunjavanja sopstvenih duhovnih potreba u nametnutu svakodnevicu. To za rezultat ima osiromašenje kvaliteta porodičnog života i formiranje negativnih stavova prema zasnivanju porodice kod mladih.
LUDI KAMEN, KUGLA I LANAC – NEĆU U OKOVE
Primećujem da je, po masovnom mišljenju, potpuno zapostavljeno shvatanje braka kao zajednice koju par zasniva radi međusobnog ispomaganja, zadovoljenja ne samo seksualne već i emotivnih i socijalnih potreba. Zato što to zahteva dublji nivo međusobnog povezivanja osoba suprotnog pola nego što nas decenijama unazad masovna kultura obrazuje, formirano je opšte negativno shvatanje braka kao zajednice koja je društveno poželjna, za neke i obavezna, a predstavlja odricanje od sebe, sopstvene slobode, dok pritom nameće „dužnosti“ i „obaveze“ koje mi „moramo“ ispunjavati, jer „to tako treba“. Ovakva shvatanja predstavljaju nasleđe ranijih generacija vaspitanih u sredini i okolnostima koje su sa današnjim neuporedive. Ukoliko je pre nekoliko desetina godina nešto „moralo“, to je bilo zbog toga što su se sami ljudi ispoljavali i izražavali na savim drugačiji, neuporediv način. Na to što se nekada „moralo“ dodajte mnogo bolju materijalnu situaciju, slobodu u zasnivanju porodice, sigurnost na poslu i neuporedivo kulturno bogatiju svakodnevicu nego što je to danas slučaj. Prihvatanje obaveza u mnogo manjoj meri je zahtevalo odricanje od sopstvenih želja. Ostaje nam da zaključimo da je današnja svakodnevica mnogo manje svetla, te je za očekivati da mladi ne mogu da podnesu da se odreknu potreba koje još uvek nisu ni uspeli da zadovolje.
„TREBANJE“, “MORANJE“, “RED“ – NEMA LIČNIH PRIORITETA
Koliko izbora pravimo, koliko toga se odričemo, od vremena, novca, ljubavi, da bismo ispunili zahteve sredine koji uopšte nemaju nikakve logične osnove, niti smo na bilo kakav način obavezni da se oko njih angažujemo? Istina, egoizam nije rešenje. Ali osetiti granicu kada naše žrtvovanje za dobrobit onih koji nisu naši najbliži prevazilazi našu posvećenost tim istim najbližima, to je izazov. Koliko toga radimo samo zato što mislimo da treba, bez nekog pravog razloga niti opasnosti od bilo kakvih sankcija? Da li smo na prvom mestu partner i roditelj ili kolega, dete, rođak? Ko zaslužuje najviše našeg vremena i posvećenosti? Ukoliko smo dali zavet i doneli život na svet, dužnost nam je da to jezgro stavimo na prvo mesto. To je zajednica koja treba da je u svemu prva, dakle, za nesebično pružanje ljubavi, duhovna i materijalna ulaganja, provođenje vremena i intimnost. Intimnost, ne samo u seksualnom smislu, već i kao deljenje onoga što smatramo našim istinskim „Ja“, radosti i tuge, nada i snova, planova i namera, puštanje svega onog što smatramo da je najbolje i najviše vredi u nama da izađe na videlo, da naši voljeni to osete. Verovatno je više miliona ljudi na svetu pre mene to pomislilo, verovatno ih je više desetina hiljada već objavilo kao tekst, ali me i dalje boli činjenica da su ljudi toliko spremni i sposobni da zapostavljaju one kojima su najbitniji, jer smatraju da će bližnji uvek biti tu, da su svesni naše ljubavi, a da ima drugih kojima smo potrebniji i čija nam zahvalnost i poštovanje više znači. Oni prijatelji, kolege i rođaci koji nas zaista vole i poštuju razumeće da imamo prioritete i neće nas osuđivati zbog odanosti porodici.
DOZVOLJENI GRESI I ZABRANJENE VREDNOSTI
Dakle, zaključili smo da su oblici ponašanja koji predstavljaju zapostavljanje partnerskih i porodičnih odnosa široko društveno prihvaćeni, kao i oni koji dalje od zapostavljanja zalaze čak i u vređanje dostojanstva „voljene“ osobe. Raskalašno ponašanje muškaraca i žena, isključivanje partnera iz društvenog života pod izgovorom da se ponekad valja i udaljiti, promiskuitet i prevare. Formalno, osuđujemo ih. Neformalno, na neprikladno ponašanje prema partneru okolina reaguje podizanjem obrva i sleganjem ramena, ali samo najhrabriji iznose otvoreno svoje mišljenje i najčešće zbog toga bivaju isključeni iz kruga prijatelja, zbog čega smo naučili da pogodno kažemo: „Ja neću da se mešam“. Realno, na međusobno ili jednostrano nepoštovanje, zapostavljanje, laganje, pa čak i ponižavanje partnera okolina reaguje ili nikako ili slabo, a u izolovanim sredinama je takvo ponašanje čak i podsticano. Ogradiću se od smeštanja ove priče u kontekst pola, da se razumemo, na jedan ili drugi način i Mars i Venera napadaju i uzvraćaju. Istina, individualnost treba negovati. Ali ukoliko možemo da budemo ono što jesmo samo kada partner nije prisutan, šta nam to govori?
Sa druge strane, pokazivanje ljubavi, vernosti, odanosti, poštovanja, divljenje partneru zbog njegovih životnih dostignuća i ličnih osobina, javno i otvoreno izricanje stava da nam je partner prvi i najvažniji, najbolji prijatelj i da ga u svakom trenutku, u lice ili iza leđa, poštujemo, pretežno je zapostavljeno, neprimećeno ili se čak ne odobrava. U određenim sredinama (smatram da ne postoji varijabla koja bi mogla biti kriterijum, dakle geografski bilo gde, u bilo kom ekonomskom i profesionalnom krugu), kada partneri izražavaju međusobnu odanost – Ona je „luda“, „zaslepljena“ njime, a On je „papučar“. A šta ćemo reći tek o negovanju partnerskog odnosa? Šta bi sa bliskošću, posvećenošću, romantikom? Da, zaista, posle određenog broja godina počinjemo da smatramo smešnim i suvislim negovanje intimnih odnosa i međusobne bliskosti partnera. Ustvari, da li u današnje vreme o tome i razmišljamo? Da li bi ljubav trebala biti nešto više od „otpadanja“ u kafiću, zajedničkog izlaska u klub, seksa, razgovora o muzici i filmovima i trošenja celokupnog fonda intimnog vremena na konzumiranje masovne kulture? Možda polako zaboravljamo ko bi partner zaista trebalo da nam bude. Zbog toga je romantika smešna i o njoj se među ljudima srednjih i zrelih godina ne priča, a izražavanje ljubavi i privlačnosti prema partneru svodi se na ono malo vremena „što ostane“, kada ispunimo dužnosti prema svima ostalima. Mladi ili stariji, polako nam postaju normalni gresi prema partneru, a nenormalno ispoljavanje vrlina i poštovanje pozitivnih vrednosti. Ponovo, sliku ljubavi i veze prljamo plitkoćom.
POLNI STEREOTIPI – MEĐUSOBNO UDALJAVANJE
Većina nas odgajana je sa stavom da naš pol određuje veliki broj uloga, obaveza, a nažalost i prava, čak i u svetu koji je postao androgin (bespolan). Androgin jer u najvećem broju sredina održavanje života nije ograničeno ili povezano sa polnom pripadnošću. Ukoliko smo skloni da ovu pojavu priprišemo naciji ili regionu, grešimo. Širom sveta, čak i u najrazvijenijim krajevima, polni stereotipi se i dalje prenose u učenja o porodičnim ulogama i dužnostima. Rad, zarađivanje, svakodnevno održavanje higijene doma, priprema hrane, dragocene su aktivnosti za zajedničko provođenje vremena unutar porodice, međusobno zbližavanje i stvaranje poverenja. Umesto da tako na njih gledamo, biramo da u okviru pola partnera i dece određujemo „šta ko treba da radi“, što nas dovodi ponovo do udaljavanja, ponovo do isključivanja, ponovo do zanemarivanja. Kada majka ceo dan radi, dok otac gleda utakmicu, a deca sede za kompjuterom, oni će reći da su ceo dan proveli zajedno. Jesu li? Sagledaćemo ovu sliku kroz stereotip o bračnim obavezama muškarca i žene. U krajnjoj liniji, ukoliko je muškarac želeo decu oko čijeg vaspitanja ne želi da se angažuje dalje od disciplinovanja i finansiranja i ženu koja će da mu zameni majku, zašto jednostavno nije ostao da živi kod majke i dobio decu vanbračno? Ukoliko je žena želela da radi na poslu, preuzme sve obaveze oko domaćinstva i vaspitanja dece, zašto jednostavno ne bi bila samohrana majka? Vulgarizujem primer i svakako ga ne generalizujem, ali negde u svesti ljudi, nakon deset i više godina, ova misao proradi i uz dugogodišnje obostrano zanemarivanje, dođe do razvoda.
Dakle, imamo porodicu i porodični život kao nepresušan izvor načina da se osobe zbliže, obogate sopstvene ličnosti i odnos, rastu, ali većinom ih odbacujemo. Porodično vreme ostaje ono koje izdvojimo kada smo ispunili obaveze prema svima ostalima. Bračno vreme ostaje ono vreme koje baš ne možemo na bilo koji drugi način da ispunimo. Živimo tako decenijama, a onda govorimo potomcima da je brak odricanje, ropstvo, žrtvovanje. Na kraju, za to smo sami krivi. Imali smo to iskustvo, jer smo sami dozvolili, zar ne?
