Filmovi režisera Pola Tomasa Andersona se sa pravom smatraju plodom čoveka koji poseduje enciklopedijsko znanje o filmskoj tehnici i filmu uopšte. Njegovi projekti, koji ne moraju nužno biti povezani, karakteristični su po tome što se bave velikim brojem uloga. Prikazuje pregrađa velikih gradova kao staništa nezadovoljnih, frustriranih malograđana koji na sve načine pokušavaju da se asimiluju u okolinu. Njegove kvalitete potvrđuje to što sa 40 godina ima čak pet nominacija za Oskara.
Radnja filma se dešava u pregrađu San Fernanda, a glavni akteri su nesvesno povezani preko kviza u kome se deca takmiče protiv odraslih ljudi. Svi događaji su smešteni u jedan dan. Erl Partridž je bivši producent tog kviza koji je bolestan i nalazi se na samrtnoj postelj. Njegova supruga je stupila u brak isključivo zbog novca i dobija napad kajanja. Bolničar Fil uspeva da pronađe Frenka, Erlovog sina koji se odrekao oca i postao neka vrsta savetnika za samce i neženje. Voditelj kviza Džimi pokušava da stupi u kontakt sa ćerkom Klaudijom koja je postala narkomanka u koju se zaljubljuje policajac Džim. Dečak Stenli pod napadom stresa doživljava problem i shvata kako je svom ocu samo izvor prihoda, dok Doni, bivši rekorder kviza, dobija otkaz i doživljava nervni slom.
Radnja filma se sastoji od niza naizgled nepovezanih priča, a svaki predmet priče se svodi na pokazivanje krhkosti ljudskog bića prilikom susreta sa prirodnim silama i adaptacija na slučajnost koja utiče na njihove živote. Odrađena je u prepoznatljivim, skorsezeovskim kadrovima gde nema „reza” iako se veliki broj aktera kreće kroz veliki prostor. Fotografija je odlična i prati ga odličan saundtrek.
Deo filma koji je podelio kritičare je sam kraj, koji je još čudniji od uvoda. Pojedinci smatraju da je tako konfuzan rasplet produkt neuspelog pokušaja da se završe priče sa dovoljno efektnim epilogom. Sa druge strane, određenom broju ljudi je odbojan jer ne poseduje dovoljno komercijalnosti, sporijeg je tempa, sam koncept po kome je napravljen je komplikovan i potreban je veliki trud kako bi se sve priče ispratile sa pažnjom.
Glumci definitivno predstavljaju hajlajt filma. Kasting je odrađen savršeno i svaki glumac je pružio svoj maksimum. Anderson je poznat po tome što okuplja glumce, uglavnom epizodiste, koji su glumili u njegovim ranijim filmovima. Jedina vrhunska zvezda je Tom Kruz u ulozi harizmatičnog gurua, koji se sjajno snašao u, za njega ne baš karakterističnoj, ulozi emocionalnog pozitivca i njegov performans je bio vredan nominacije za Oskara. Među ostatkom glumačke ekipe se ističu Džon Rajli, Džulijen Mur i Filip Sejmur Hofman. Ono što predstavlja kuriozitet je uloga Džejsona Roberdsa, koji je doživeo sudbinu uloge koju je izneo.
Magnolija definitivno nije film za svakoga. Fanovi ga smatraju originalnim, kreativnim remek-delom, dok pojedini kritičari nalaze da je film pretenciozan i bez pravog smisla. U svakom slučaju, ja se nalazim u prvoj grupi, preporučujem film za gledanje i moj predlog je da filmu priđete otvorenog uma, prijatno ćete se iznenaditi.
10/10
