Izložbom slika Dušana Mandića, u Novoj Varoši u petak 7. februara 2014. godine, počeli su tradicionalni „Dani kulture“, manifestacija koju već četiri i po decenije Dom kulture „Jovan Tomić“ organizuje pod pokroviteljstvom opštine. Prvi put se organizaciji pridružila i biblioteka „Jovan Tomić“, sa misijom da promoviše bogato kulturno stvaralaštvo i podrži amatersko bavljenje umetnošću u zlatarskom kraju. Bez sumnje centralni događaj ove manifestacije bila je premijera predstave „Tamni vilajet“, održana 8. februara u 20 časova u prepunoj sali novovaroškog Doma kulture.
Drama Miroljuba Nedovića Rikija koja u tri segmenta slika mentalna stanja u kojima se nalaze bivši učesnici rata, a u režiji Vladimira Dulanovića Tokija, pesnika i režisera iz Nove Varoši, predstavlja zaista impresivan, deset godina priželjkivan, povratak glumačkog ansambla Amaterskog pozorišta Nova Varoš na „daske koje život znače“. Glumački žar i želja za glumom koja se nagomilavala čitavu deceniju rezultirali su jakim izrazom na sceni koji nikoga u publici nije ostavio ravnodušnim.
Ova veoma gorka drama počinje scenom na ratištu, u nekoj ruševini skrivenoj od neprijatelja, gde su, u naizgled bezizlaznoj situaciji, tri saborca, Krle (Ivica Stojanović), Pigi (Nebojša Radišić) i Ljuba (Milanko Mandić). Rastrojeni, naročito Ljuba, više odsustvom reči nego pričom, grčevitim drhtanjem (Ljuba), kratkim dijalogom o postojanju sudbine (Pigi i Krle) oslikavaju svu beznadežnost pozicije u kojoj se nalaze. Nakon prologa, prvi deo se odvija u Darkovom (Radisav Tatović) stanu. On je dramski pisac koji sa Šekijem (Salih Bakalić), svojim kolegom, pokušava da smisli novu dramu. Ljuba je sada, nakon završetka rata, električar koji se obreo u Darkovom stanu u ulozi majstora. On postepeno ulazi u raspravu sa dva pisca, a na trenutke i sa Darkovom ženom Anom (Katarina Aničić), pa na početku bezazlen razgovor prelazi u ozbiljan konflikt koji se završava time što Darko nožem ubija Ljubu. Drugi deo se odvija u Pigijevom stanu. On je u invalidskim kolicima, a preko puta njega je Miša (Salih Turkmanović), narkoman koji Pigiju eksplicitno opisuje trenutke svog seksualnog odnosa, sve do momenta kada počinje da traži da ga isplati, što Pigi, prethodno isprovociran, odbija. I drugi deo se, nakon neravnopravne tuče, završava ubistvom. Miša ubija Pigija. Treći deo je smešten u Krletov stan. On sedi i sluša televizor okrenut od njega, pošto je slep. Pije. Njegova žena Ljiljana (Fehima Ibišbegović) uzima daljinski i gasi televizor. U jednom trenutku, nakon na momente komičnog dijaloga, dolazi Dragan (Nikola Bjelić), ljubavnik Krletove žene. Zajedno pokušavaju da mu saopšte u kakvoj su vezi. I ovaj deo se završava ubistvom. Krle je ubijen. Sledeca scena (epilog) smeštena je u zatvorsku ćeliju. Tu su Dragan, Miša i Darko. Tekst je potpuno isti kao i na početku, na ratištu. Sve ovo prate i televizijski skečevi na kojima se pojavljuju Ervin Hadžimurtezić, Predrag Grbić, Enes Hadžimurtezić i Aleksandar Bjelić u sjajnim izdanjima, dajući predstavi novu dimenziju.
Na momente veoma komične scene bile su propraćene gromoglasnim aplauzom publike, dok su one gorke, mračne i turobne proizvele saosećajnu tišinu u auditorijumu. Tužne sudbine bivših ratnika, njihove traume koje su kao pijavice ostale priljubljene uz njih i nakon završetka rata, sve posledice koje su te traume proizvele, nemogućnost adaptacije na mirnodopsko stanje, mentalna neuravnoteženost, šizofreno ponašanje, ozlojeđenost na sve i svakog, zaista su psihološki izazov koji su svi članovi glumačke ekipe izneli na najbolji mogući način, posebno s obzirom na pauzu od jedne decenije. Bol i patnja likova ove drame postali su gotovo opipljivi. Na mene je snažan utisak, pored nemogućnosti pronalaska smisla, pa čak i nesposobnosti glavnih likova da tragaju za smislom, ostavio i način njihovog ophođenja koji je i komičan i gord, i samokritičan i ponosit, i pored nedostataka sa kojima su osuđeni da žive. Moram se osvrnuti i na muziku čiji je autor kompozitor Miloje Jovanović, a koja je u potpunosti ispratila sentiment koji su diktirale sve čemerne sudbine, kao i temperamente i senzibilitete svakog od likova ponaosob. Za scenografiju je zaslužan slikar Stanko Nikačević, za kostime Olivera Radišić, u ulozi ton-majstora našao se Duško Kutlešić, majstor svetla – Vlasto Rvović, scenski tehničar – Isak Dudić, a kao organizator – direktor Doma kulture „Jovan Tomić“ Željko Tomović.
Kritičar Radomir Putnik je o tekstu Miroljuba Nedovića rekao:
„U drami „Tamni vilajet“ autor ispituje posledice koje je ostavio nedavni rat na prostorima pređašnje Jugoslavije na psihički život ljudi. Nedović u tri segmenta slika stanja u kojima su se našli ratnici. Iako su trojica bivših boraca, Ljuba, Pigi i Krle, na različite načine osujećeni ratom, njihova zajednička potresna i bolna sudbina je izvesna. Oni nisu samo fizički hendikepirani (Pigi i Krle); daleko je pogubniji njihov mentalni raspad. Nedović, nudeći tri uzroka, uopštava naše saznanje da destrukcija ličnosti započinje onoga trenutka kada se čovek bez svoje volje izmesti iz uobičajenih životnih okvira. Suočavanje sa silama zla u ratu ostavlja trajne posledice; povratak u mirnodopsko stanje za Nedovićeve ratnike je produžavanje agonije u kojoj su se obreli. Patologija je nadjačala. U drami „Tamni vilajet“ otkrivamo uznemirenje, strepnju pa i bol zbog toga što je ljudski život lišen smisla. Bestijalnost je progovorila na žestok i nekontrolisan način. Ova drama nas navodi da preispitamo svoje ponašanje i sagledamo da postoje granice koje se ne smeju preći.“
Režiser ove predstave Vladimir Dulanović Toki izjavio je:
„Radeći ovu predstavu, tragali smo za odgovorom na pitanje ima li čovek uopšte pravo na krajnje očajanje, dešperantnost, rezignaciju i (auto)destrukciju u nekim užasnim i naizgled bezizlaznim situacijama. Stevo Žigon je izjavio da se čak i kao zatočenik u logoru Dahau u nekim, istina retkim, trenucima osećao srećnim! Naši junaci po povratku iz rata nisu uspeli da nađu smisao, ni u čemu sem u smrti. Niti da dokuče da li je već sve predodređeno, sve napisano, a čovek se, kao u pozorištu, samo ponaša. Za sve nas bio je veliki izazov posle 10 godina napraviti jednu domaću večernju predstavu. Radilo se vredno, ali i opušteno, bez osobitih tenzija, pa se, zahvaljujući iskustvu i talentu glumaca koji su se uželeli scene, veoma brzo napredovalo ka cilju. Bili smo sigurni da smo napravili dobar rezultat, očekivali smo pozitivnu reakciju publike, ali je ona, ipak, nadmašila naša očekivanja. Drago mi je i što je ovaj tekst pružio priliku da se u predstavi nađu i naši Novovarošani koji se glumom bave profesionalno, u Novom Sadu i Zaječaru – Ervin Hadžimurtezić i Peđa Grbić.“
Duboko sam uveren da će svako sledeće izvođenje ovog komada biti još zanimljivije, inspirativnije i potresnije. Predstava će opet biti odigrana 27. februara u 20 h u Domu kulture „Jovan Tomić“ u Novoj Varoši. Ako ste u prilici da prisustvujete, ne propustite ovu predstavu, nećete se pokajati.
Na kraju, treba napomenuti da je ova predstava posvećena nezaboravnim prijateljima glumcima Mustafi Šećeragiću, Zvonku Gujaničiću i Predragu Jojiću, i Peru Mandiću, utemeljitelju pozorišta u Novoj Varoši.
Tekst Miroljuba Nedovića možete pročitati ovde.
http://www.rastko.rs/drama/savremena/mnedovic-vilajet.html