Drama "Šta se desilo drugu Milivoju?"

Submitted by Punjeni paprikaš on 17/05/2013 - 13:32

Autor ove drame, koju možete pronaći na dnu članka u PDF formatu, Semir Gicić, rođen je 18.12.1989. godine u Novom Pazaru. Završio je novopazarsku Gimnaziju i muzičku školu ''Stevan Mokranjac'' za harmoniku. Diplomirao je glumu na Internacionalnom univerzitetu u Novom Pazaru u klasi Envera Petrovcija.

U svom petogodišnjem honorarnom radu u Regionalnom pozorištu u Novom Pazaru, igrao je u predstavama: ''Bogojavljenska noć''  Viljema Šekspira, ''Gospođa ministarka''  Branislava Nušića, ''Krčma na drumu'' Antona Pavloviča Čehova, ''Čovekov život'' Leonida Andrejeva, ''Otelo'' Viljema Šekspira, ''Simpatija i antipatija'' Jovana Sterije Popovića''  ''Hasanaginica'' Ljubomira Simovića, i dečjim predstavama ''Pinokio'', ''Aladin i čarobna lampa'', ''Mali  princ'' i ''Lepotica i zver''.

Napisao je četiri celovečernja komada i jednu dečju predstavu. Drama ''Šta se desilo drugu Milivoju?'' je njegov prvi rukopis koji je objavljen 2010.godine, pobedivši na konkursu u Knjaževcu. O ovoj drami, kao fenomenu, pisala je Dragana Bošković,  urednik TV teatra i drugih dramskih sadržaja Radio-televizije Srbije na web-portalu RTS-a. Drama ''Prokletstvo''  je u maju 2012. godine imala svoju praizvedbu u Regionalnom pozorištu u Novom Pazaru u režiji Envera Petrovcija. Treći komad ‘’Pazarska priča’’je na repertoaru Kulturnog centra u Novom Pazaru. Dečja komedija ''Avanture Boće Zloće'' od  2010-2012. godine je na repertoaru u u ''Teatru 78'' u Beogradu. Od 2012.godine je član Udruženja dramskih pisaca Srbije.

Semir je pisao  kolumne za novine ‘’Lamed’’, ‘’Sandžak’’ i ‘’Danas’’. Autor i narator je emisije ''Pazarske priče'' na Regionalnoj televiziji.

 

 

U slećem delu teksta možete pročitati i predgovor ovoj drami koji je napisala Dragana Bošković, urednica TV teatra i drugih dramskih sadržaja u Dramskom programu RTS-a.

 

ČEKAJUĆI ŽIVOT

 

Prvenac studenta glume, Semira Gicića, „Šta se desilo drugu Milivoju“ je slatko gorki tekst o životu koji je perpetuum mobile, mašinerija u kojoj se sadrži i dinamika kretanja, bez kraja.

Kako je Semir, dvadesetogodišnjak, došao na ovu ideju? Otkud mu uvid u to da se sve ponavlja, da se sve zaboravlja, kao da se nije ni dogodilo, ni reklo? 

Na ova pitanja Semir može da odgovori samo lično.

No, gledajući na pojavu ovog dramskog teksta kao na specifičan fenomen, vrlo redak, ipak, u našoj teatrografiji, lako je primetiti nekoliko vrlo značajnih odrednica, koje se pojavljuju po prvi put u srpskoj dramaturgiji.

Kao prvo, deža vi /deja vu/ fenomen. Ništa se na ovim prostorima ne događa što se već nije dogodilo, i Semir Gicic to identifikuje u najboljoj tradiciji ovdašnje komediografije, komično i tragično u isti mah. Nastavljajući glavnu liniju srpske komediografije, Gicic uočava da je pitanje mentaliteta, da čovek pristane na sve ono na šta, deklarativno, nikada ne bi pristao. No, kako taj postupak boli, on mora da napravi „brejk“, prekid u svom istorijskom /hronološkom/ pamćenju, i da započne ponovo, uvek iznova, postupak dokazivanja ispravnosti, i ideološke, i psihološke, svog sramotnog pristanka.

Specifičnost ovog tla je da su i pristanak, i nepristanak podjednako sramotni. Ni iz jednog istorijskog perioda ovde građanin nema šanse da izađe neokaljan, na opštem  ili ličnom planu. On mora da repetira, kao kod Beketa, apsurdne situacije, ne bi li samog sebe, i univerzum, uverio da se njegov život stvarno događa, da nije nečija rđava šala.

U tom smislu, glavni junak Semira Gicića, Milivoje Cvetković, relikt je jednog prošlog vremena, retrogradan u svakom smislu, a, voljom komediografa, smešten  u budućnost, koja, dakle, ne donosi ništa ni novo, ni dobro. Ona se vrti u začaranom krugu, u kome se prestupna godina i taj karakteristični 29. februar ponavljaju beskrajno, ne dozvoljavajući da točak istorije ode dalje, u nove, možda progresivnije događaje.

Semir Gicić gradi anamnezu našeg slučaja na dva bitna i nezaobilazna plana: porodičnom, koji se urušava prvi, pod pritiskom bede, nerazumevanja i represije koja je namenjena malom coveku, pod uticajem nečije loše volje, zbog nečije tuđe koristi, koja nije ni velika, ni isplativa, i na opštem, istorijskom, koji zakopava, ali ne zaboravlja. Tako je i Milivoje Cvetković, nekadašnji gimnazijski profesor matematike, sklonjen iz nastave i iz života sa nekom od konstruisanih, lažnih optužbi, i živi svoj život u specifičnom „danu mrmota“, kao u onom poznatom filmu, koji se neprestano ponavlja. Uvek iste novine, isti događaji, isti razgovori, iste boljke i grehovi čine njegovu svakodnevicu, kao u nekom paklenom krugu. On zna, nažalost, da se to već dogodilo, njegov deža vi je deo neke kompulsivne, prisilne stvarnosti na koju on nema uticaja. 

I to je osnovna novost koju mladi pisac unosi u staru srpsku komediju – tu svest da čovek na cijim moralnim osobinama stoji ovaj teški i ozbiljni žanr ima svest o sili koja manipuliše njime. Ali, kod Gicića, ta sila nije politička, ovde je ona daleko iznad dnevnopolitičke stvarnosti. U bliskoj budućnosti, kada se, opet, odlično odabrano, događa ova tužna komedija, vreme je ono koje se poigrava sa mučenicima koji, trajuci svoje penzionerske dane, čekaju od njega izbavljenje iz muke trpljenja. „Sve prođe“ je uteha koja Cvetkovićima nije data. I to je teška kazna.

Grozdana, Milivojeva žena, zdravog je razuma. Ona je rezonator nekog ispravnog, konstruktivnog, ženskog principa, koji gradi i štiti, no, budućnost je patrijarhalna, kao i sadašnjost, o prošlosti da i ne govorimo, i Grozdana nema mnogo manevarskog /dramskog/ prostora za pravu transformaciju.Ona se grozi Milivojevih duhovitosti, ali ga podržava u svemu, kao nekog buduceg Iliju Čvorovica.Efektan i dobro napisan lik.

Njihova kcer, Anđela, kako mladi i treba da rade, nosi neki pokušaj da  vreme „iskoči iz zgloba“, kako kaže Šekspir, aktivni učesnik u ovoj igri, kao uvek dostupan izvor Grozdaninih citata.. Ali, ona ima svoju muku, kojoj budućnost ne donosi olakšanje – mora da se uda, da joj se komšiluk ne bi podsmevao, pa ne može mnogo ni da bira, jer vreme za nju ide dalje, dok za druge stoji. Njoj prolazi moda, i njene čari zastarevaju brže od odevnih trendova. I zato je ona raspolucena izmedu svoje nametnute sociološke uloge udate žene i svog ženskog bića, koje hoće slobodu.

Mitar Marić, profesor srpskog, uvek bolestan, penzioner, provereni prijatelj kuće Cvetkovića, zapliće ovu intrigu kobnom vešću da je Anđelin đuvegija Milivojev krvnik, baš onaj koji ga je u crnu rupu već viđene budućnostu i gurnuo.

E, kad se pojavi Luka Petronijević, Anđelin verenik, tek tada komedija dobija svoj konacni, apsurdni oblik. Logika se usložnjava i, protivno zdravom razumu, svako ima svoju istinu, kao da ona nije samo jedna. Milivoje se drži svojih komunističkih moralnih načela, Grozdana svoje ženske zdrave logike, Mitar svoje bolesti koju generiše namera da bude mirođija u svakoj čorbi, Anđela gleda svoju biološku i sociopatološku muku, a Luka, advokat, za ima univerzalno, svevremeno opravdanje – sve što se placa, opravdano je!

I ništa ne može da ugrozi taj poredak. Ni život, ni smrt!

Mladi Semir Gicić nam, možda, poručuje, da samo u ludilu ima sistema, da je svaki apsurd logičniji od stvarnosti koju živimo, koja se menja iz časa u čas, vrlo retko po pravilima zdravog razuma. Kad čovek misli da se nešto završilo, ono tek počinje, kad poveruje da je razumeo, baš tada je prevaren, po ko zna koji put!

Još jedan kvalitet ove komedije je njen dijalog, koji, izlomljen i višeznacan, nosi smisao koji se služi besmislom, i tako stvara potpuno novu strukturu, koja odražava, kao u ogledalu, igru u igri, pozorište u pozorištu, život u smrti, smrt u najavi, zamajac koji, nekako kao u dramama Aleksandra Popovića, igra svoje „rastur kolo“, jedinu pravu stvar za nas ovde, koji smo od razuma davno pobegli.

A kako nam Semir Gicić poručuje, i ubuduće neće biti drugačije. Naprotiv.

Budući reditelj praizvedbe ove odlične komedije treba da se pozabavi odnosom između likova, njihovom biografijom koju, ponegde, treba dopuniti dodatnim činjenicama, da bi svi ovi „primerci“ bili živi ljudi, kojima se veruje, jer postoje među nama. Mi smo neki od njih. 

Čekamo drugu Semirovu dramu. Ona će, tek, dati značaj ovoj prvoj. No, to nikako ne umanjuje značaj komedije koju možemo da pročitamo u ovoj knjizi.

Nadam se, kao Semirova profesorka dramaturgije, da sam na tragu pisca koji ce ostati u istoriji drame. Dovoljna je i dragocena prilika da  je prva ocenim.

 

 

Dramu možete pročitati i preuzeti sa ovog linka:

http://www.mediafire.com/download/sd47dmb834nzjvf/Sta_se_desilo_drugu_Milivoju.pdf

 

 

Napomena: 
Nijedan deo teksta ne sme biti reprodukovan bez prethodnog odobrenja autora ili redakcije portala. Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare.
Podeli: