Luka Milovanov Georgijević je rođen 1784. u Osatu (Srebrenica) u porodici u kojoj je osnovno zanimanje bilo dunđer. Kao dvogodišnje dete sa svojom porodicom prešao je u Srbiju 1786/1787, ali su napustili Srbiju i otišli u Austriju. Jedno vreme boravio je u Čereviću i u Vinkovcima. Njegov otac Milovan prišao je dobrovoljačkim odredima (tzv. frajkorima) u Austrijskom carstvu gde se borio izvesno vreme na strani Carstva dobivši na kraju podoficirski čin.
Luka je najpre pohađao Srpsku školu, a sistem obrazovanja je bio zasnovan na ruskoslovenskom jeziku, da bi nakon završetka Srpske škole otišao u Glavnu nemačku školu u Vinkovcima koja je trajala tri godine i koja je bila jako religiozna. Pohađao je i Latinsku gimnaziju u Vinkovcima, a odatle je otišao u Segedin, jer ni u jednoj od ovih škola nije imao kao predmet filozofiju, pošto je želeo da upiše prava. Studirao je na istom univerzitetu kao i Sava Tekelija osamdesetih godina 18. veka. Smatra se da je u to vreme bio jedan od viđenijih građana u Pešti i 1807. bio je izabran za učitelja Srpske škole.
Imao je dovoljno vremena da se uključi u krug mladih intelektualaca koji su boravili u Pešti i da sa njima raspravlja o problemu reforme pisma i pravopisa, kao i književnog jezika. Ovom kulturnom krugu, daleko zaostajući u pogledu obrazovanja, priključio se i Vuk S. Karadžić (pošto mu je Marija Stanisavljević dala novac da leči nogu u Pešti) i prvi put je od ovih ljudi i sam Vuk bio upoznat o potrebi reforme srpskog jezika i pravopisa.
Godine 1810. Luka je napisao svoje delo Opit nastavljenja k Srbskoj Slicnorečnosti i Slogomjerju ili Prosodii koje se odnosi na ispitivanje pravila o srpskom stihotvorstvu i prozodiji, ali se u ovom delu uglavnom bavio teorijom metrike i versifikacijom, a samo sporadično reformom pisma i pravopisa. Kada je rukopis predao mađarskoj cenzuri, ona je odobrila taj rukopis, ali Luka nije imao dovoljno sredstava da objavi ovo svoje delo, a te iste godine Sava Mrkalj je objavio svoje delo Salo debeloga jera libo azbukoprotres. Kada je Luka prikupio novac od članova ruskog crkvenog kora iz Irme nakon godinu dana, delo nije mogao da štampa zato sto je napisano Mrkaljevom reformisanom ćirilicom koja je tada bila zabranjena.
Javljao se peh za pehom. Da bi se umilostivio članovima ruskog crkvenog kora, držao im je privatne časove i išao je peške od Budima do Irme da bi 1814, jedne zimske noći kada je ušao u zagrejanu prostoriju, izgubio sluh. Nesreća ga je u stopu pratila, ostao je bez posla u Srpskoj školi i nije imao nikakvih izvora prihoda. U izuzetno lošoj materijalnoj situaciji ga je zatekao Vuk S. Karadžić koji mu je pomogao i doveo ga u svoj iznajmljeni stančić bogatog trgovca u Budimu gde su proveli jesen 1814. i zajedno napisali Pismenicu srpskog jezika.
Postoji jedna pikanterija koja se tiče ogromnog Lukinog siromaštva, a to je podatak da je u papire od rukopisa zavijao meso i kobasice. Pošto je Pismenica srpskog jezika prva gramatika srpskog jezika sastavljena po ugledu na gramatiku Avrama Mrazovića Rukovodstvo k slavenstjej gramaticje, Luka je Vuku diktirao apstraktna gramatička pravila, a Vuk je zauzvrat njemu nudio dobar osećaj za ono što je narodno, tako da Vuk nikada ne bi bio sposoban da napiše Pismenicu da nije bilo Luke. Godine 1814. Vuk je objavio Pismenicu u Beču, ne potpisujući Luku, a Lukin Opit, koji mu je ovaj dao po odlasku, nije objavio, već ga je vratio nazad u Peštu.
Luka je ponovo radio kao privatni učitelj, a pomoć su mi pružili Marija Popović (buduća žena Sime Milutinovića Sarajlije), kao i advokat Grigorije Dimić. Prevodio je religiozna dela sa latinskog i grčkog jezika kod vladike Dionisija Popovića, ali nijedan od prevoda nije bio potpisan njegovim imenom i prezimenom. U međuvremenu, sam Vuk je komentarisao da se Luka četiri-pet godina odaje piću, da bi mu se 1820. potpuno prepustio kada mu je otac preminuo. Godine 1828. Vuk ga je sreo u Pešti potpuno šokiran i pisao je Dimitriju Davidoviću koji je bio Milošev sekretar u Kneževoj Srbiji, trazeći mu da od kneza izmoli službu za Luku na šta je i sam knez pristao. Ta vest nikada nije stigla do Luke, jer je on 1828. preminuo ne objavivši svoj Opit za koji su mnogi postali zainteresovani nakon njegove smrti, pa čak i sam Vuk. Opit je ostao kod advokata Dimića, a nakon njegove smrti kod udovice Dimić kojoj se obratila Marija Popović na Vukov predlog i uspela da je ubedi da joj rukopis preda uz obećanje da će platiti sve Lukine dugove. Opit je završio kod Vuka i on ga je objavio 1833. u Beču, ali svojom reformisanom ćirilicom.
Želela sam da vam u kratkim crtama opišem zalaganje za reformu srpskog književnog jezika, pa i sam život jednog srpskog književnika i filologa koji je, po mom skromnom mišljenju, dao izuzetan doprinos srpskoj kulturi i čiji bi dalji rad, da su okolnosti bile drugačije i da je možda imao malo više sreće, zasigurno bio veoma plodonosan.
Comments
Похвалница