„Kada nešto izgovorim, to odmah gubi na značaju. Kada to zapišem, ono takođe gubi značaj, ali ponekad dobija potpuno novi.” – Franc Kafka, „Dnevnici”
Trećeg jula, svet je obeležio 130. rođendan Franca Kafke. Pored Kafkinog muzeja u Pragu koji je obeležio ovaj datum, mnogobrojni internet portali i blogovi su posvetili prostor ovom piscu. Pa je tako došao red i na nas. Kako ovo ne bi bio tipičan članak sa šturim informacijama o Kafkinom životu, odlučila sam da se okrenem analiziranju Kafkinog dela i da pokušam da ga približim ljudima koji ne razumeju njegov način pisanja ili ga jednostavno ne vole.
Stalno čujem moje vršnjake, pa i mlađe osobe, kako navode Kafku kao svog omiljenog pisca. Čast izuzecima, ali stičem utisak da većina nije shvatila smisao njegovih dela, već da im se samo dopada taj nazovimo „misteriozni“, ali opet jednostavni stil pisanja, sa nadrealnim i neočekivanim, ponekad i zastrašujućim momentima. Kafka je mnogo više od toga. On spaja apsurd sa ciničnom kritikom društva i države. Kritikuje birokratiju. Kritikuje sud. Kritikuje policiju. Oduzima svojim protagonistima svaki oblik identiteta i smešta ih u situacije u kakvim doživljavaju unutrašnji nemir od koga ne mogu da pobegnu i koji ne mogu da pobede; isti onaj nemir koji je i sam osećao.
„Zašto je postao buba? Zašto? Kakva glupost!“ Za vreme gimnazijskih dana, kad smo radili „Proces“ i „Preobražaj“, od školskih drugova i drugarica sam samo čula kukanje kako im nije jasno šta je pisac hteo da kaže. Ponavljam, ne može se svakome svideti sve, ali reći za nešto što ne razumemo da je glupost je... pa - glupost.
Ono što Kafku čini običnim čovekom i piscem je njegova nesigurnost u svoje delo; naime, u testamentu je zamolio svoj najboljeg prijatelja Maksa Broda da uništi sve rukopise. Da nije bilo Maksa, koji je takođe izvršio neophodne izmene i uredio rukopise, svet nikada ne bi upoznao ovog povučenog genija koji je postao uzor i idol mnogim narednim velikim imenima književnosti.
Jednostavan stil pisanja sa osećajem za najsitnije detalje, uz suv humor koji čini ravnotežu sa beznađem i tragičnom sudbinom glavnih junaka (koji međusobno podsećaju jedan na drugog, a svi zajedno predstavljaju Kafku u celosti), predstavljaju dobitnu formulu za stvaranje kafkijanskog dela.
Ako se među čitaocima ovog teksta nađe po koji filmofil, preporučujem par dela sedme umetnosti. Tu su Franz Kafka’s It’s A Wonderful Life, kratka BBC Scotland komedija koja je osvojila Oskara, The Trail režiran od strane Orsona Velsa, Kafka sa Džeremi Ajronsom i Brazil, film koji vrvi od kafkijanskih motiva.