Teoretičari savremenog društva izbegavaju da se jasno odrede prema fenomenu televizije kao umetnosti, i prema njenoj društvenoj ulozi, iz razloga što je, prema njihovom mišljenju, televizija u stalnom razvoju kao komunikacioni medij.
Umberto Eko, na primer, televiziji pripisuje u umetničkom smislu određenu estetičku potencijalnost, dok Teodor Adorno, takođe teoretičar moderne umetnosti, ističe složenu međuzavisnost između tehničkih, društvenih i umetničkih aspekata televizije.
Najviše su spremni da idu dotle da tvrde da je u savremenom svetu televizija jedan od uzroka, možda i glavnih uzroka čovekovog otuđenja, kao medij koji uspostavlja jednosmernu komunikaciju, bez pružanja mogućnosti konzumentu-gledaocu da u njoj aktivno učestvuje.
Ipak, jedno je sigurno, tokom godina svoga postojanja, televizija je koristeći se slikom i zvukom kao izražajnim sredstvima, pomoću kojih prikazuje to što želi da saopšti gledaocima, razvila svoj specifični „jezik“, te se o televizijskim ostvarenjima ne može govoriti koristeći se metodama kritike primenjivim u nekim drugim oblastima umetnosti.
Poslednjih godina, tačnije decenija, suočeni smo sa fenomenom globalizacije. Usled globalizacije, tradicionalna kultura zasnovana na nacionalnom konceptu, izgubila je svoj nekadašnji značaj.
Protivnici globalizacije često je, možda i pežorativno, nazivaju „novi svetski poredak“.
Globalizacija znači svest o zajedničkom životu i afirmaciju univerzalnih vrednosti. Ali, sa druge strane, ona se suprotstavlja slobodi ljudskog duha i izaziva snažan otpor sleđenju pretežno angloameričkih kulturnih obrazaca.
Kritičari američkog društvenog modela, kao sto je Džozef Stiglic, idu i dalje tvrdeci da globalizacija znači „idealizaciju tržišne superiornosti“ koja podrazumeva primat tržišnih interesa i vrednosti, kao i upravljanje globalizacijom iz centara bogatstva i moći.
Na ličnom planu globalizacija snažno utiče na krizu identiteta, zato što je identitet pre svega interakcija pojedinca sa zajednicom i svaki pokušaj narušavanja tih veza kod pojedinca dovodi do konfuzije i nesigurnosti.
Televizija se uklapa u model globalizacije u kulturi pre svih medija upravo zato što je način na koji ona komunicira sa korisnicima, prenos slike i zvuka na velike udaljenosti.
U obilju ponude televizijske produkcije, jedna od značajnijih formi televizijskog stvaralaštva jesu TV serije, koje se mogu podeliti na razne načine, žanrovski i po drugim kriterijumima.
Slobodno se može reći da po originalnosti i potencijalu neke zauzimaju značajno mesto a pojedine imaju i umetničke pretenzije uzimajući u obzir kompleksnost tema koje obrađuju i načine na koje se te teme prikazuju. Ovo se odnosi kako na zamisao(koncepciju) serije, motive koje ona zeli da prikaže, društvene i lične (psihološke) aspekte, tako isto i na kvalitet produkcije, tehničke detalje a posebno na scenario, glumu i režiju, pa čak i na izbor muzike...
ZAŠTO „THE SOPRANOS“ NAZIVAJU NAJBOLJOM TV DRAMOM SVIH VREMENA?
Serija „Porodica Soprano“ ili samo „Sopranovi“, kako se kod nas prevodi, zamišljena je kao priča o mafijašu na terapiji koji ima problema sa svojom majkom. To je u stvari priča o ubici sa Edipalnim kompleksom. Problematičnost karaktera glavnog junaka Tonija Soprana, počiva na njegovim iskonskim strahovima od supruge i majke, što ga čini onim što jeste - masovnim ubicom. Autor kroz buran odnos glavnog junaka sa majkom prikazuje svoj vlastiti odnos sa majkom. Takođe, koristeći se motivima i iskustvima vlastitog odrastanja u Nju Džersiju i poznanstvom sa lokalnim mafijašima, on želi da prikaže identitet italoamerikanaca i prirodu nasilja, koja proističe iz određenog društvenog i porodičnog okruženja koje nije strano ni samom autoru. U krajnjoj liniji se očitava viktimološka(nauka o žrtvama) definicija ubice kao žrtve poremećenih odnosa u društvu, a posebno u porodici.
Serija je ambiciozno napisana i sofisticirana, namenjena inteligentnoj publici, sa elementima sapunice i crnog humora. Odiše umetničkim senzibilitetom, brutalnošću i inteligencijom, i čitava je prilagođena tome cilju, počev od mnoštva reditelja i scenarista do sitnih tehničkih detalja, izbora lokacija i muzike (od The Kinks do Andrea Bočelija). Likovi su uverljivi i iskreni, može se slobodno reći da se s vremena na vreme prosto čuje kako u njima kuca ledeno mafijaško srce.
Vašingtonov most, simbol Njujorka, povezuje Menhetn i Nju Džersi
Žanrovski to je kombinacija crne komedije i psihološke drame, koja u jednoj tački prerasta u kompleksnu priču o mafijašu i njegovoj porodici, koja objedinjuje nestvarni realizam sa isto tako neobičnim nadrealizmom. U dramskom smislu ima iznenađujuće obrte i nagle ispade nasilja.
Standardi u mafijaškom žanru predstavljeni su filmovima „Kum" i Goodfellas ali serija The Sopranos nastoji da ide i korak dalje. Do sredine 80-ih godina stvaraoci u Americi su bili sputavani određenim strogim pravilima kao što su puritanizam, simpatični likovi, srećan kraj, patriotizam, ali pomenuti filmovi predstavljaju prekretnicu i serija se oslanja bas na njih, upravo zato, sto bez uvijanja pokazuje: nacin na koji oni TO rade u stvarnom životu. Korak dalje ogleda se u tome što autori kroz analizu snova povezuju realan sa nadrealnim životom i njegovom pratećom simbolikom. U nekoliko prvih epizoda fokus je na načinu života kriminalaca ali ubrzo, kako glavni junak počinje da otvara svoje srce pred terapeutom, sve se pretvara u psihološku analizu njegovih postupaka, da bi na kraju kulminiralo sekvencama snova i monolozima sa nejasnom simbolikom. Kada glavni junak kroz iskren razgovor i analizu, pred neutralnim posmatračem, u jednom trenutku spozna sopstvene mane i korene njihovih uzroka, on počinje da ih mrzi.
Ovo nije klasična krimi - priča niti omaž kriminalcima i kriminalu, jer je glavni junak Toni Soprano zbilja jedan odvratan lik i teško je se sa njim identifikovati.
Svi likovi u seriji su depresivni, nabusiti i tužni, ona je puna ubijanja, laži, licemerja, uopste svega onoga sto predstavlja kriminal u njegovom najgorem obliku.Kada govori o porodici i porodičnim vrednostima, autor slika porodične odnose kao složene, oni nisu crni ili beli. Iako nastoji da govori o porodici i porodičnim vrednostima, poruka je sveopšti nihilizam - ništavilo života. U takav nihilistički stav uklapa se i uloga žene u patrijarhalnom društvu, tacnije u liberal-kapitalističkom društvu, prikazan kroz lik Tonijeve supruge Karmele.U tom društvu žene pokušavaju da budu emancipovane, ali na kraju samo budu dehumanizovane, iskorišćene i odbačene, da bi se njihova emancipacija svela, kao kod Karmele, na akumulaciju i prodaju kapitala. Tačnije sloboda (emancipacija) u najširem smislu se poistovećuje sa protokom kapitala.
Da spomenemo, kada govorimo o TV serijama sa umetničkom crtom, seriju The Wire ili „Žica". Umetničku komponentu joj daje to što nije pravljena prema ukusu šire gledalačke publike.
Serija nije jednodimenzionalna, klasična krimi-priča, vec je slojevita i višeznačna. Usmerena je na žestoku kritiku američkog društva.
Samo u prvom serijalu govori o klasnim podelama i rasnoj diskriminaciji, otvorenoj ili prikrivenoj, u Americi, o tromosti i neefikasnosti birokratije i birokratskih procedura, specifičnosti zakonodavstva koje više pogoduje razvoju organizovanog kriminala nego što ga u stvari sprečava, kao i korumpiranosti, bolje rečeno beskorisnosti lokalnih političara i njihovoj sprezi sa organizovanim kriminalom.
Upitamo li se o diskriminaciji po bilo kom osnovu i primeni nasilja, zaključićemo da nasilje, a specijalno baš organizovano nasilje, uvek proizvede kontraefekte.
Obračun uličnih bandi u Baltimoru, scena iz serije The Wire
Ulično nasilje iz Baltimora; u stvarnosti, demonstranti demoliraju policijski automobil; inače serija The Wire se odvija u Baltimoru.
Najžešći kritičari američkog društva potiču iz samog tog društvenog miljea i logično je da će oni i dati najbolju kritiku tog društva pošto su sa njim u neposrednom kontaktu, imaju neposredno iskustvo. Ali kritičke ocene ne nailaze na odobravanje u centrima gde se donose odluke.
Noam Čomski je američki naučnik-lingvista, poznat po svojim kritikama medija i politike, koji je do detalja objasnio strategije manipulacija javnošću. Treba reći da je u periodu od 1980-1992 bio najčešće citirani živi naučnik i osmi najčešće citirani naučnik uopšte. Bio je izložen pretnjama smrću zbog svog kritičkog mišljenja. On kritikuje masovne medije i njihovu moć, tvrdeći da su kompletno u službi vlade SAD i korporacija i da služe propagandi nastojeći da SAD obezbede globalnu dominaciju.
Takođe je protivnik američkog korporativnog kapitalističkog sistema, pristalica anarhosindikalizma i žestoko se zalagao za afirmaciju prevencije i edukacije kada se radi o nekom spornom pitanju a protiv uplitanja vojske i policije. Represivne institucije su za njega nelegitimne, osim ako se na neki način mogu opravdati.
TV I DOKOLICA - BEKSTVO U SVET MAŠTE I FANTAZIJE, SERIJE „LOST“ I „BEKSTVO IZ ZATVORA“
Mašta i dokolica - slobodo vreme, omogućavaju ljudima da iskorače iz stvarnosti i prepuste se kreiranju sveta po svojoj meri, kroz igru i stvaralaštvo. Dokolica se povezuje sa hedonizmom a nekad čak i sa dosadom; u staroj Grčkoj je bila sinonim za stvaralaštvo.
Dokolica ima više značenja, u smislu besposličarenje, ili slobodno vreme, ali u sociologiji ona znači kreativno korišćenje slobodnog vremena, kroz aktivan odnos prema sebi i društvu. Slobodno vreme se vezuje za industrijsko i potrošačko društvo, mada to nije baš sasvim tačno(ljudi su i u praistoriji imali slobodnog vremena na pretek, zar ne) a dokolica je teorijski prema Markuzeu „način relaksacije koji umesto da ublažava, produbljuje zaglupljenost iscrpljujućim, neljudskim robovanjem u kapitalistickom sistemu“...
Ljudi u dokolici pribegavaju bekstvu u svet mašte i fantazije a idealno sredstvo povezivanja sa tim svetom jesu bajke, u našem primeru bajkovite i fantazmagorične TV priče koje nemaju u osnovi realnost već čistu fantaziju. Osnova našeg iskustva je percepcija a stvaralački proces podrazumeva određenu vrstu transformacije primljenih utisaka. Slike, muzika i film deluju na ljudski um unutrašnjom logikom, tako što podstiču različite misli, shvatanja i osećanja. Preciznije, ono što je stvoreno maštom ne odgovara realnosti ali osećanje koje ono izaziva je stvarno.
Mašta objedinjuje prethodno neposredno akumulirano iskustvo kao i ono što čovek nije neposredno video, a što može da zamisli na osnovu tuđeg opisa i iskustva, zahvaljujuci mašti. Mašta se povezuje sa realnošću u stvaralačkom procesu, kada neki proizvod mašte postane stvaran u obliku nekog konkretnog umetničkog dela.
U dubljoj osnovi mašte i kreativnosti stoje ljudska verovanja u prirodne i natprirodne sile. Najpreciznije bi bilo reći da je verovanje u ljudskoj prirodi, potreba da se svemu pronađe smisao i značaj. Mnogi ljudi jednostavno žele da veruju. Opšti zaključak je da su ljudi, među kojima je i ne mali broj obrazovanih, skloni da veruju u bilo šta.
Čovek je oduvek bio fasciniran prirodnim i natprirodnim silama. U svojoj stalnoj zapitanosti nad svojom egzistencijom i sudbinom sveta, ljudi su stvorili konzistentan sistem verovanja, od bogova i dobrih duhova, do demona, preko različitih prelaznih oblika između. Religioznost, upotpunjena još i sa verovanjem u sile zla, koje samo proširuje naša shvatanja o postojanju natprirodnog, ljudima produbljuje smisao i značaj života. Kroz afirmaciju pozitivnih emocionalnih stanja, odsustva anksioznosti i straha, verovanja pružaju čoveku osećaj udobnosti i sigurnosti kroz osećaj da su od nekoga voljeni, npr. od boga ili neke zastitnički nastrojene natprirodne sile.
Može se reći da se kod ljudi religiozna verovanja prepliću sa verovanjem u paranormalno, iako zvanične religije obično dopuštaju verovanje u samo jedno božanstvo, samo sto se forme tog verovanja menjaju, npr.verovanja u vile zamenila su verovanja u NLO. Današnje tehnološke karakteristike koje poseduju Tv i internet pružaju im mogućnost da ovekoveče mitove i paranormalno, bolje od bilo kog drevnog pripovedača.
TV serija Lost („Izgubljeni“) je priča o 14 ljudi koji prežive avionsku nesreću i završe na misterioznom ostrvu. Svaki od njih ima svoju tajnu. Njihova prijateljstva se razvijaju kako radnja odmiče, a ubrzo će se ispostaviti da na ostrvu ima još neko.
Lost se igra sa idejama alternativne realnosti, putovanja kroz vreme, života posle smrti, duhovnim i paralelnim svetovima. To su komplikovane teme za prikazivanje, ali u ovom ostvarenju su prikazane na zadovoljavajući način. Zbog složenog načina prikazivanja, prvenstveno korišćenja mnogobrojnih flešbekova, osećamo se izgubljeni u vremenu... Potrebna je bila velika hrabrost da se pokušaju prikazati ove nadrealne pojave ali to je istovremeno i velika šansa da se promeni pogled i shvatanje TV i filmskog stvaralaštva.
Da li imate negde i nekoga koga očekujete da se vrati, da li se može pobeći od sopstvene prošlosti, takođe su i neka od filozofskih pitanja koja se nameću...
Misteriozno ostrvo u Južnom Pacifiku, na kome završi 14 ljudi nakon sto su preživeli avionsku nesreću; u stvari lokacije na kojima je snimana serija Lost su na Havajima.
Likovi u seriji su fantastični i složeni, sa raznovrsnim interakcijama, a njihove tajne saznajemo kroz brojne flešbekove, dok je sama priča prepuna dramatike, misterije i neizvesnosti. Osećaj straha i prisustvo misterioznih dešavanja na ostrvu lebde u vazduhu kao i unutrašnje tajne likova za koje će se ispostaviti da moraju biti otkrivene.
Ambijent ostrva produbljuje mistiku i iščekivanje da se razreši njegova tajna - u čitavoj priči ostrvo predstavlja lik za sebe, poseban entitet. Ostrvo će za njegove čudne „stanovnike“ početi da deluje kao zajednički imenitelj kao i za mnoge stvari u životu, bilo da oni hoće od nečega da pobegnu, ili pokušavaju da stupe u kontakt sa duhovnošću.
Izvesna dublja pitanja, razdvajaju ovu seriju od klasične sapunice: moralne dileme i izazovi, karakter ljudske zajednice, a pre svega čovekova duhovnost i misticizam. Postoji i jasna diferencijacija od krimi serija tipa CSI ili „Red i zakon“, koje su u stvari beskonačna varijacija na jednu istu temu.
Seriju „Bekstvo iz zatvora“, neki stavljaju u sam vrh TV ostvarenja. Priča je klasičan triler, dinamičan, pun neizvesnosti i uzbuđenja, koji gledaoca drži prikovanog za stolicu. Lik glavnog junaka je baziran na modelu superheroja, koji pravi složeni plan da iz zatvora izbavi brata osuđenog na smrt zbog zločina koji nije počinio.
Superheroji i bajke popularni su jako dugo, od Carobnjaka iz Oza i Pepeljuge, do Betmena. Misterija njihove popularnosti krije se u nekim univerzalnim vrednostima i iskustvima koja smo svi doživeli ili bismo mogli, ili želeli, da doživimo.One nas učvršćuju u našim verovanjima u neke stereotipe kao što su: pobeda dobra nad zlom, mit o večnoj ljubavi i kao najvažnije mit o besmrtnosti, tačnije poricanje smrti, kroz verovanje čoveka u ličnu posebnost i „konačnog spasioca“. Poricanje smrti, zajedno sa još nekim verovanjima, temelji su ljudske egzistencije na duhovnom planu. Kada je takav sistem verovanja narušen, aktiviraju se odbrambeni mehanizmi ugrađeni u delove našeg bića koji nisu pod svesnom kontrolom.
Današnji ekonomski uslovi u realnom svetu, ne garantuju visoke prihode i stalno zaposlenje. U takvom svetu, pod pritiskom društvenih normi i obrazaca, javlja se i potreba za pronalaženjem ljudi, mesta i događaja, koji podižu ukupan energetski nivo i uslovljavaju drugačije strukturisanje vremena .
Mi imamo gotovo neiscrpne mogućnosti da kroz likove u bajkama koji nisu karakterno jasno određeni i priču čiji motivi nemaju osnova u realnosti, neprekidno proširujemo radnju i u karakterne crte junaka unosimo same sebe, dajuci priči lični pečat. Na taj način stvaramo osećaj da vreme „drugačije teče“.
„Definitivno, u sveopštoj turbulenciji i ništavilu postojanja, suočeni smo sa izvesnim konacnim i nepromenjivim činjenicama, datostima, koje sežu do samih korena postojanja a to su: neizbežnost smrti za svakoga od nas i one koje volimo, sloboda da gradimo vlastite živote prema sopstvenoj volji, nasa konačna usamljenost i odsustvo bilo kakvog jasnog smisla života... Koliko god mi nesto želeli, naše najdublje želje ne mogu biti ostvarene: naše želje za mladošću, zaustavljanjem starenja, povratkom onih koji su nestali, za večnom ljubavlju, smislom, zaštitom, besmrtnošću... Potraga za smislom, kao i potraga za zadovoljstvom, moraju biti obavljeni sa okolišanjem. Smisao nastaje usled smislene aktivnosti: što je više namerno tražimo,to je manje verovatno da ćemo je naći. Smislenost je nusproizvod angažovanja i posvećenosti, cilj je da se ovlada spontanošću... Ali koliko god apsurdno zvučalo, oni, zivotni uslovi, sadrže i seme mudrosti i spasa, moguće je suočiti se sa istinama postojanja i obuzdati njihovu moć, u službi lične promene i razvoja...[Irvin Jalom]“
