„The Forgiveness of Blood” (2011)

Submitted by kolarski on 29/06/2013 - 16:24

1

... ili da li je ovo i naša priča?

„Hej, je l’ imaš neku preporuku šta da gledam?”
The Forgiveness of Blood, veruj mi, nećeš se pokajati.”

Ovo bi ukratko bio moj ama baš svaki odgovor na pitanje šta gledati ovih dana. Postoje filmovi koji vas oraspolože, koji učine da svet gledate drugim očima, da razmišljate drugačije, da mislite da sutra sviće novi i bolji dan ali postoje filmovi koji pogode onu žicu za koju mislite da samo knjige umeju da dotaknu. I poneki film, očigledno.

Film je o Albancima i njihovoj tradiciji ali zapravo i film o nama jer kao region delimo mnogo više istorijskih i kulturnih raskršća sudbine nego što smo spremni da priznamo. I izgleda da stranci mogu bolje da ocene stvari nego mi sami jer je Džošua Marston, reditelj ovog maestralnog delića umetnosti, proveo neko vreme u Albaniji stapajući se sa njihovom kulturom, načinom života i upijajući njihov način razmišljanja. Želja da napravi film koji će uspeti da na verodostojan način predstavi albansku kulturu svetu ali na način koji dopire do svakoga i koji svako razume ma kojoj kulturi gledalac pripadao dovela je do odličnog rezultata – albanska filmska udruženja podržala su kandidovanje filma za nagradu Oskar ali žiri ovog prestižnog takmičenja smatrao je da film nije „dovoljno albanski”. Konstatacija koja potpuno maši poentu jer Marston je veoma sposoban za razumevanje kultura, političkih uzroka i posledica zahvaljujući svestranom obrazovanju koje je stekao ne samo u oblasti umetnosti i filmske režije već i etnografije i političkih nauka. Vrednost filma prepoznata je na 61. Filmskom festivalu u Berlinu gde je film osvojio Srebrnog medveda.

2Reditelj se odlučio da od mnogo motiva koji prožimaju i obeležavaju albansku kulturu kao dominantane izabere krvnu osvetu (besu), primenu kanuna (tradicionalnog albanskog prava), patrijarhalno društvo i neumitan napredak koji društvo mora da načini da bi ostalo u krugu modernih svetskih država. Mesto da se priča razvija našao je u ruralnim područjima severne Albanije a za aktere svoje priče uzeo je na izgled srećnu, običnu i normalnu seosku porodicu poput milion drugih, sa toplim, harmoničnim i funkcionalnim porodičnim odnosima. Kroz film, glavnu ulogu preuzimaju dva najstarija deteta u porodici 17-godišnji Nik (Tristan Halilaj) i njegova mlađa sestra Rudina (Sindi Lacej).

Normalan život proveden u školi, pomaganju roditeljima, ispunjen snovima o samostalnom životu i stalnom nedostatku kredita za mobilni telefon Rudini, Niku i njihovim mlađim braći i sestrama prekida ubistvo koje ruši dinamiku porodičnih odnosa. Komšija koji je postavio zabranu u korišćenju puta preko njegove zemlje izazvao je gnev oca (Rafet Abazi) i njegovog brata koji ga ubijaju jer pravo prelaska preko zemlje nikad nije bilo branjeno. Strica hapse odmah dok otac postaje begunac ostavljajući svoju porodicu u karantinu nametnutom od strane kanuna. Život porodice do juče normalan, prekida se u potpunosti, sve u kući odlazi na mute. Majka mora da napusti posao, deca više ne smeju u školu i niko ne sme da izlazi iz kuće posle zalaska sunca.

Kroz film stege po malo popuštaju jer kanun ne dozvoljava da se krvna osveta ispunjava na maloj ni na ženskoj deci zbog čega Rudina preuzima majčin posao a dva mlađa deteta kreću u školu. Ipak Nik, junak ove priče, sa snovima o otvaranju svoje video igraonice ostaje zarobljen u kući, njegov ceo život se odvija bez njega van njegovog dvorišta. Neobično su potresne scene gde Nikov najbolji drug povremeno dolazi u posetu pokazujući mu svoj novi skuter, mobilni telefon ili muziku koju je pronašao na internetu jer zamišljajući društvo u kome postoji krvna osveta kao zaostala i nemoguća za povezati sa modrnim društvima, shvatamo da se to ne dešava „tamo negde” već da je besa samo metafora za sva slabije razvijena, tradicionalna društva u kojima napredak se sudara sa snažnim tradicionalnim vrednostima primoravajući čak i decu da se tome povinuju iako to ne razumeju i ne žele u tome da učestvuju ili se otvoreno bune poput Nika.

3Kroz film imamo neprocenjivu priliku da vidimo albansko društvo iznutra, da vidimo njihov način života, stil komunikacije među starijima i među mladima ali i da vidimo dilemu sličnu onoj koju je Tolstoj opisao u Karenjini – da li treba žrtvovati individualnu sudbinu zarad društvenih normi koje su unazađujuće i na kraju krajeva, besmislene u modernom kontekstu? Rudina, mlada glumica koja odlično nosi tešku ulogu mlade žene u albanskom društvu, koja je izmeštena iz uloge devojčice u mušku ulogu donosioca hleba u kuću zajedno sa svim neprijatnostima koje to donosi, je jedan moguć odgovor na karantin u koji je porodica stavljena. Nik je druga strana te medalje i njegov odgovor je možda put za napredak svih društava ali ipak je na gledaocu da to prosudi nakon što odgleda film. Linija priče ide na dva fronta, sa jedne strane vidi se individualna borba svakog od junaka a sa druge kako cela porodica (ne)uspeva da plovi novim sticajima okolnosti i spoznajemo koja je cena porodične sloge a koja ljubavi.

Neće samo realistčno odrađena fotografija u filmu da vam dočara osećaj kao da se scene odvijaju tu pred vašim očima. Te scene se zaista odvijaju u našim životima, svaki dan u našoj blizini a mi svi zajedno i kao pojedinci imamo izbor kojim ćemo putem krenuti. Zbog prostora za razmišljanje, delanje i posmatranje koji ovaj film otvara, nije preterano nazvati ga genijalnim umetničkim delom koje će vreme učiniti još većim i cenjenijim.

 

 

Napomena: 
Nijedan deo teksta ne sme biti reprodukovan bez prethodnog odobrenja autora ili redakcije portala. Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare.
Podeli: 

Comments