Branko Radaković 2006. godine počinje da se bavi filmovima sa kojima je učestvovao na mnogobrojnim festivalima u Srbiji i svetu, a njegov kinematografski rad izuzetno cene i domaći i svetski filmski kritičari. I pored toga što živi u mestu za koje jedva ko da je čuo i u Srbiji, a uz to filmove snima uglavnom sa 0 dinara budžeta, pokazao je svima da je i tako moguće opstati kao svetski umetnik, jer originalnost i kvalitet se sami po sebi moraju probiti, uprkos svemu.
Njegovo ekspirementalno ostvarenje „Pozdrav video kasetama!” je 2012. doživelo svetsku premijeru na brazilskom festivalu Art Deco de Cinema, koji se tradicionalno održava u Sao Paulu. Na tom festivalu film je nominovan za nagradu u kategoriji Art on Video. Tada nikoga nije zanimalo iz kog je mesta autor, već su se novine utrkivale ko će pre da objavi da je srpski kratki film selektovan i prikazan u Brazilu. To je samo jedan u nizu velikih uspeha koje je postigao Radaković u poslednjih nekoliko godina...
„U Srbiji, mesta za inteligentne mlade ljude, koji žele nešto ozbiljno da urade na poboljšanju kulturne klime, gotovo da nema. Uporno, na TV medijima, estetiku kreiraju šarlatani koji vređaju zdravorazumnu svest. Ako se neko sa normalnim stavom i pojavi, to je samo na trenutak, a to se sve brzo zaboravlja u ovoj eri hiperprodukcije, gde ljudima koncentracija slabije radi nego u kamenom dobu.” - pretežno pesimistički, ali krajnje realno, počinje svoju priču reditelj.
Branko je svojim delima unapredio kulturnu kinomatografiju Srbije. Njegov prvi dugometražni dokumentarac „Bilo jednom u Paraćinu” je muzički dokumentarac koji velikim delom govori o najznačajnijim autorskim rok grupama Paraćina. Dok je drugi, dugometražni dokumentarac „Kultura cveta”, inventivan i neobičan dokumentarac sa igranim elementima. Sniman je na više od pedeset lokacija u Baču, Novom Sadu, Beogradu, Velikom Gradištu, Usiju, Izvoru, Sisevcu, Ćupriji i Paraćinu. U njemu se pojavljuje veliki broj umetnika, ali intervjuisani su i obični građani. Radaković ga je radio u najvećoj medijskoj tajnosti, pa i uprkos tome, uzburkao je javnost i pre prvog javnog prikazivanja. Kritičari i filmski stvaraoci koji su ga pogledali, imaju različita mišljenja o njemu. Dok su ga neki oštro iskritikovali, drugi ga smatraju veoma značajnim umetničkim delom. Uprkos različitosti u mišljenjima kod filmskih teoretičara i stvaraoca, film je kod publike prihvaćen sa velikim oduševljenjem. Dokumentarac je premijerno prikazan 28. aprila 2013. godine u Beogradu na međunarodnom festivalu dokumentarnog filma Beldocs (prema navodima Vikipedije).
Ništa manje nije se očekivalo ni od filma „Pozdrav video kasetama”: „Ovaj eksperimentalni film ispao je moje najpriznatije ostvarenje van prostora bivše YU. Iako sam msilio da je retro dok sam ga pravio i zaista nisam očekivao nikakav uspeh, sem u nekim uskim krugovima, ispalo je svašta sa njim, a verujem da će u budućnosti nastaviti da se doživljava i na mnoge druge načine i da će mu pronalaziti nova značenja koja se kriju negde ispod naizgled rogobatne i jedinstvene jednostavnosti.” - nastavlja Branko, a film „To moram” je srednjemetražni film, koji je prošle godine osvojio drugu nagradu na jednom filmskom festivalu, ali koji sada produžava i koji je, zapravo, trebalo da bude njegov prvi dugometražni igrani film.
Pitali smo ga da se osvrne na današnju situaciju u našoj zemlji, kada je u pitanju stvaralaštvo mladih: „Oni koji disciplinovano rade i žele svojim delima da predstave i Srbiju u svetu, u sopstvenoj državi većina kao da želi te osobe da obeshrabri na razne načine. Kada nisi deo mase, sumnjiv si, čudan i neprilagođen za deo te mase koje, na veliku žalost kvalitetne manjine, uvek ima za izvoz, ali nikako da ih izvezu. Originalnost je ovde gotovo jeres. Za mene su mnogi čuli tek kada mi je jedan film bio na nekim svetskim festivalima, u nekim velikim zemljama. Zavisi ko se za šta opredelio. Ja sam se opredelio da stvaram kreativna dela koja će moći, nadam se, nekoga duhovno da ispune ili motivišu nekoga da i sam pokuša da stvara.”
Branko je 2012. godine debitovao i na One Minute Festivalu u Brazilu, zatim iste te godine i na Finisterra Arrabida Film Art & Tourism Festival, u Sesimbri - Portugaliji, a ovu radnu godinu obeležio mu je 8. festival dokumentarnog filma Zlatna buklija u Velikoj Plani. Svakako da se njegova biogafija i uspesi koje niže ne mogu formatirati na jedan list. On za kraj poručuje: „Budite drugačiji od drugih, jer vi to već i jeste, samo što veoma često bežite od sebe. Svaki čovek je bogatsvo samo po sebi, ali lažna ljubav prema idolima, tera vas u to da ne budete svoji.”, a mi mu želimo uspeh u budućem radu i bogaćenju naše kulturne baštine!