„Virmvud: put mrtvih” (Wyrmwood: Road of the Dead) zaslužuje svaku pohvalu za entuzijazam. Sniman je četiri godine, sa izuzetno niskim budžetom (svega 160 000 dolara), a rad na filmu je trajao toliko dugo jer su snimali samo vikendom. Premijerno je prikazan 2014. godine i debitantsko je ostvarenje reditelja Kije Rouč-Tarnera. Inače, u poslednje vreme su se po Okeaniji raspomamili sa horor-komedijama, pa je, uz sada već čuveni novozelandski „Šta radimo sakriveni” (What We Do in the Shadows), tu i australijski predstavnik ovog miksa žanrova – „Virmvud”.
Kao i mnogi zombi filmovi, i ovaj počinje naglo. Odnekud se pojavljuje gomila nemrtvih koja teroriše australijska bespuća, a preživeće oni koji se najbolje snađu. U fokusu priče su Beri, Bruk i Beni. Prvi je običan mehaničar, koji spletom nesrećnih okolnosti ima težak zadatak da ubije svoje ženu i ćerku zaražene zombi virusom. Bruk je njegova sestra čijom sudbinom se igra grupica poludelih vojnika i još luđi doktor koji su je oteli. Poslednji član ove ekipe je Beni, aboridžinski lovac čija su braća zaražena zombi virusom a on je nekako ostao neinficiran. Neobičan sled događaja povezaće sudbine ovih ljudi u borbi za opstanak i odvešće ih u avanturu koja im sigurno nije bila na listi prioriteta kada su životni ciljevi u pitanju.
Pozitivne stvari ovog filma su, pored pomenutog entuzijazma, još par gotivnih forica i surovo ubistvo deteta koje je još uvek pred filmskim kamerama veliko „no, no”. Da počnemo od „gotivnih forica”; naime, zombiji izdišu nekakav gas koji se može upotrebiti kao gorivo za automobile. Sve što treba da uradite jeste da uhvatite nemrtvog, privežete ga za već pripremljen kavez na zadnjem delu vašeg kamioneta, montirate mu specijalno napravljenu masku preko usta, istu povežete sa motorom i eto ga; vrlo prosto. Interesantno je i to što noću zombiji ne ispuštaju taj vazduh iz usta, već ga koriste kao sopstveno gorivo, pa mogu i da trče, dok su danju kô mrtvi (Čekaj, pa oni i jesu mrtvi!?). Ima još jedna „gotivna forica”, ali bi pominjanje nje u ovom tekstu u mnogo čemu pokvarilo ugođaj potencijalnom gledaocu, pa ćemo je preskočiti. Oklopi koje protagonisti nose su „super nego ikad” i zbog toga palac gore za kostimografa!
Palac dole za pomenutog, ali i za reditelja, što su Aboridžinu obukli majicu sa natpisom „Ozi! Ozi! Ozi! Oi! Oi! Oi!”; to je malo bezveze i jednako je glupo kao kada bi Srbin nosio garderobu sa američkom zastavom. Čekaj malo, pa Srbi i nose garderobu sa američkom zastavom! Jezivo...
„Decoubistvo” je i dalje tabu u komercijalnom filmu, ali pošto „Virmvud” nije ni u jednom trenutku imao ambiciju da to bude ondaK je to dozvoljeno, pa tako već pri početku filma možemo videti kako Beri likvidira svoju zombifikovanu ćerku pištoljem za eksere! Jezivo, zar ne, ne bio mu u koži! Jadan Beri...
Ovaj film obiluje i manama, a glavna je ta što je to zapravo horor-komedija. Po meni ova dva žanra nikako ne mogu da koegzistiraju, a to je nebrojeno puta dokazano. Događaji su nevešto nabacani i loše povezani, pa se stiče utisak da ni sam Rouč-Tarner nije imao najbolju ideju šta radi. Zatim, Beni, koji je trebalo da bude simpatični mali Aboridžin, zapravo je iritantni, neduhoviti kreten, a scenarista se uzdao u staru dobru: „Hajde da stavimo da u filmu neko kaže k***c, svi će se smejati i to uvek uspe”; stra’ovito...
Pošto sada pred sobom imamo okeanijski rivalitet komično-strašnih filmova, zanimljivo je pogledati oba i dati svoj sud kome se carstvu prikloniti; novozelandskom „smehostrahu” ili onom australijskom? Potpisnik ovih redova glasa za Ozije.
Oi! Oi! Oi!