Prednastavak horor hita „Prizivanje zla” (The Conjuring) od prošle godine nažalost nije došao sa Džejmsom Vanom, velikim horor majstorom današnjice, već sa čovekom koji nam je doneo „hitove” kao što su „Mortal Kombat: Uništenje” (Mortal Kombat: Annihilation) i „Efekat leptir 2” (The Butterfly Effect 2). Mislim, dakle, da nema potrebe da nagalašavam da je količina skepse pre gledanja filma bila na maksimumu, a na kraju je bilo jasno da je bila i opravdana.
Nemam običaj da žanrove filmova delim na omiljene, omražene, srednje, ili po nekoj drugoj kategorizaciji koja film pojednostavljuje. Dokle god je film dobar, može biti kog god hoće žanra, ali je, sa druge strane, činjenica da neke žanrove malo više volim nego neke druge. Mada, kada malo bolje razmislim, ispravnije bi blo reći da neke žanrove ne volim koliko druge, a jedan od tih meni manje zanimljivih žanrova svakako je horor. Međutim, to ne znači da će mi neki film biti bolji samim tim ako je u nekom od žanrova koje preferiram, kao što ne znači da će mi film biti lošiji samim tim što je horor... Film je dobar koliko je dobar, a moje (blage) simpatije koje osećam prema jednom žanru više nego prema drugom imaju sličan uzrok kao i to što više volim više Tarantina nego Beja; jednostavno me je prvi navikao na bolje filmove. I upravo je tu uzrok mom blagom amonizitetu prema hororu. Toliko je loših filmova izlazilo u poslednjih nekoliko godina u tom žanru (uz izuzetak dva-tri dobra, kao što su oni već pomenutog Džejmsa Vana („Koliba u šumi” (The Cabin in the Woods), „Pusti pravog da uđe” (Let the Right One In) i još neki) da je očekivanje lošeg filma već pomalo postalo navika. A ovaj film može da posluži kao primer zbog čega su horori u poslednje vreme tako slabi.
Kao prvo, jedna od malobrojnih strašnih stvari u njemu jeste količina upotrebljenih stereotipa i horor-klišea. Jedna od čari filmskog iskustva je nepredvidljivost koje u ovom filmu nema. Sve je predvidljivo do bola, a pri tome ne mislim samo na priču, već i na momente i metode „plašenja”. A stvari koje nisu predvidljive veoma su glupavo urađene. Pokušaću da to formulišem ovako: ako ste pogledali bar pet horor filmova u životu, onda ste pogledali i ovaj. Pored toga što je priča nikakva, i likovi su veoma bledunjavi i u pojedinim trenucima jednostavno glupavi. Ali to ne mogu da zamerim glumcima; scenarista je njihove likove učinio debilima, a oni su takvu grotesku pokušali da iznesu koliko su mogli, tako da čak mogu da kažem da su uradili solidan posao. Film ima dve i po prave horor scene, ima još gomilu kvazistrašnih scena koje su bazirane na naglom iskakanju nečeg strašnog propraćenog glasnim iritantnim zvukom. Tako je većina strašnog u filmu postavljena na isti način na koji ste u trećem razredu plašili drugaricu iz razreda koja vam se sviđala, tako što biste prišli iza leđa da vas ne vidi, naglo iskočili i rekli: BAA!!! Tako je dame i gospodo, ovaj film, i većina horor filmova danas, plaše vas sa: BAA!!! Zar je to vredno 400 dinara?
Doduše, film zaista ima te dve i po scene koje su dobro urađene, pa čak i strašne. To pola je tu zato što je scena na koju se odnosi mogla da bude mnogo bolja. Dvoje glavnih glumaca su se stvarno trudili da izvuku maksimum iz tih bledih i neinteresantnih likova, a čak je i reditelj na momente pokazivao smisao sa ovaj žanr, pa mi je na kraju ipak ostavio sumnju da je možda i mogao da napravi pristojan film, samo da je imao bolji materijal... Ali to su samo nagađanja.
Ocena: 4/10