Film „Rvanje s ludilom” zasnovan je na istinitoj priči o braći Šulc, olimpijskim prvacima u rvanju 80-ih godina, i njihovoj sudbini kada im je u živote ušao jedan od najbogatijih ljudi u Americi i veliki zaljubljenik u rvanje Džon du Pont.
Mark Šulc, mlađi brat, pomalo je izgubljen i povodljiv, donekle u bratovoj senci, u potrazi za samopoštovanjem i priznanjem od sveta, u sportu koji nije popularan, pa njegova zlatna medalja ne sija tako jarko kao što bi on želeo. Mlad i pun ideala, patriota, nalazi zajednički jezik sa bogatim gospodinom du Pontom, i kroz njega vidi mogućnost da služi kao primer i uzor mladima. Međutim, njegovu lakovernost i labilnost taj velikodušni čovek koristi u svoje sebične svrhe. U suštini, Mark Šulc i Džon du Pont žele isto ̶ priznanje, poštovanje i odobravanje. Za različite stvari i od različitih ljudi, doduše, ali su u suštini i potreba i kompleks isti. Tako se ovaj film na neki način bavi, kako bi neki rekli, potrebama sitnih duša i niskim stvarima.
Film zavisi od performansa glumaca i psihologije likova i „vozi se” na njima, i baš je u tim segmentima ovaj film najjači. Čejning Tejtum je i odličan i savršeno „prodaje” sve karakteristike svog lika, a kako on jedini od velike trojke u ovom filmu nije nominovan za Oskara, mislim da bi bio red da prvo o njemu pričam. Način na koji Tejtum drži u potencijalu neka stanja svog lika učinio je da sve njegove kasnije reakcije gledaoci prihvate kao logične i prirodne. A sve to radi potpuno neinvazivno i u skladu sa likom. Mark Rafalo je u ulozi Dejva, Markovog starijeg brata, po meni, pokazao da je trenutno jedan od najboljih glumaca u Holivudu. Prosto je neverovatno koliko je Mark uspeo da uradi sa likom Dejva Šulca i sve to upakuje u jednu tako koherentnu i uverljivu pojavu. Ovo je definitivno jedan od onih primera kada se glumac izgubi u jednom liku. Sa Edvardom i Simonsom je činio paklenu konkurenciju na ovosezonskoj dodeli Oskara, u kategoriji najbolje sporedne muške uloge. Stiv Karel je odličan, da to odmah raščistimo, ali je bilo dosta priče o zasluženosti njegove nominacije. Naime, zlonamerne seoske babe šire mišljenje da je veliki deo njegovog performansa do dobre šminke, ali šminka ne može da iznese odlično izvedene manirizme, mimiku i gestikulaciju, kao ni osobenu dikciju koja se savršeno uklapa sa njegovim likom, i još sijaset stvari koje je Karel doneo u film. Jezivost, ekscentričnost, nadobudnost samo su neke od stvari koje okružuju njegov lik kad god je na filmu, pa samim tim i čine atmosferu ovog filma.
Kad smo već kod atmosfere, moram reći da je ona veoma zanimljiva i da je celokupan osećaj pomalo čudan i teško ga je opisati. Film je jeziv, tmuran i blago melanholičan, a sporim tempom i ponekim dugim kadrom reditelj Benet Miler čini da osetite sve to. Jedina veća zamerka koju mogu da uputim je na prelaz koji se dešava negde na sredini filma, kada fokus sa Markovog lika biva prebačen na lik gospodina du Ponta. I dok su oba ova izuzetna lika dovoljno jaka i zanimljiva da nose film, nekako mi se čini da su tim prelazom oba lika na neki način ostala uskraćena. A i sama završnica filma deluje pomalo nedorečena. Možda ona to i nije, ali ne mogu da znemarim neki praznjikav osećaj u grudima nakon zadnjeg kadra... Možda je to i bila namera autora. Ovo je spora i teška drama koja se zasniva na razvoju i odnosu veoma zanimljivih likova, a mesta na koja vas vode ti likovi ponekad su veoma tripozna i čudna, i čine ovaj film zaista neobičnim iskustvom.
Ocena: 8/10