Ljubavne zablude. Svi ih imamo. Neko ih jeste svejstan, neko nije. Opet, neko će da prihvati da ih ima, ali tu ne može, ili neće ništa da učini, a neko neće da prihvati da ih ima; kaže da je problem u drugima. Te zablude su zaista raznovrsne, i o njima, sem u literarnom, i smislu fenomenološke zainteresovanosti, ne vrijedi mnogo govoriti.

Koliko god mislili dа je evolucijа civilizаcije ostvаrenа kroz prelаzаk sа slikovnog nа grаfičko pismo, to je sаmo donekle tаčno. Ako se uvučemo u sopstvene misli, i pogledаmo dа li će se kаdа nešto zаmislimo i u nаšim glаvаmа u istom trenutku pojаviti reč ili slikа zаmišljenog, uvidećemo dа, mа koliko se trudili dа vidimo slovа, izvesti to prilično je teško. Zаto oslušnimo svoje misli i pokušаjmo dа shvаtimo njihovu prаvu prirodu. Do tаkvog zаključkа došli su i pronаlаzаči „novog” nаčinа učenjа, i аutori knjige, Mаpe umа, Toni i Bаri Buzаn.

Nikad nije neko delo izazvalo toliki strah u meni. Ne strah od karakondžula ili akrepa koji se kriju pod našim krevetima, već strah od čoveka, strah toliko suštinski i toliko jak da je prelazio u nalete bola koji su strujali mojim telom. Antihrist je mračan od početka do kraja, svetle tačke nema. Za gledanje ovog filma potreban je, najpre, stomak, čvrst stomak koji je takođe potreban za ustajanje iz kreveta i za čitanje Biblije. O čemu se tačno ovde radi?

Često se kaže da je čovek sam sebi najveća misterija. I zaista, ono što nas čini najinteligentnijim bićima na Zemlji i što nas suštinski odvaja od životinja, naš um, nikada nismo uspeli da dokučimo do kraja. A još je enigmatičnije pitanje – šta se dešava kada neko „skrene s uma”?

Često se govori da papir trpi sve – i to je tačno. Vekovima ljudi pišu: o sebi, svojim osećanjima, doživljajima, izmišljaju neke nove situacije, stvaraju junake koje potom smeštaju u određenu sredinu, kojima su stavljene nekakve prepreke – koji žive u svom literarnom svetu jednako onako kao što mi živimo u ovom našem, „stvarnom”. Možda pisci izmišljaju specifične junake, kojima, potom, daju imena i, možda, izmišljaju i mesta i događaje u kojima oni učestvuju; ali je jedno sigurno – sve to nastaje iz iskustva, ovakvog ili onakvog.

Mi, ljudi, mnogo lažemo. Dnevno izgovorimo toliko laži, najčešće sitnih i beznačajnih, kojih i nismo svesni i ne tretiramo ih kao nekakav prestup. Ali najviše od svega volimo da lažemo sebe i o sebi. Toliko smo vešti u skrivanju svojih mana i prestupa da ni sami ne znamo koliko smo „zgrešili”. Po nekom mom shvatanju, to je sve deo urođenog čovekovog odbrambenog sistema – jer da iskreno priznajemo svaku svoju krivicu, da ne pokušavamo da nađemo neko „zato” na svako „zašto” koje počinimo, verovatno ne bismo hodali Zemljom. U našoj je prirodi da ulepšavamo sebe i svoje postupke.