Često se kaže da je čovek sam sebi najveća misterija. I zaista, ono što nas čini najinteligentnijim bićima na Zemlji i što nas suštinski odvaja od životinja, naš um, nikada nismo uspeli da dokučimo do kraja. A još je enigmatičnije pitanje – šta se dešava kada neko „skrene s uma”?
Dakle, ludilo. Vekovima se ova tema pokušava razjasniti – kako se to naš mozak poigrava sa nama, kako nam iskrivljuje stvarnost i pretvara nas u nekoga drugog? Ta „tamna strana meseca”, pomračenje uma – istovremeno je zadivljujuće i zastrašujuće, i od najranijih dana civilizacije prikazivano u umetnosti. Često su i umetnici bolovali od mnogih psihčkihporemećaja – nebrojeno mnogo pisaca, slikara, muzičara. No, koliko je to bilo loše po njih same, toliko je bilo „dobro” po njihovu umetnost. Pitanje je, koliko umetničkih dela dugujemo, upravo, ludosti? Ova tema često je bila i tabu, upravo zbog svoje delikatnosti, ali i zbog straha od nepoznatog, čudnog i „poremećenog”, koje svako društvo prirodno ima. No, nesumnjivo su priče o ljudima žrtvama svojih umova često velike i mogu mnogo što šta da nauče i nas „normalne”. Često su one prikazane i na filmu. Gotovo svi veliki reditelji su na svoj način obrađivali, ili se na neki način dotakli teme ludila. Sledi lista samo nekih među njima.
- One Flew Over the Cuckoo's Nest (1975), Miloš Forman – ovaj kultni film često je prva asocijacija kada se pomene tema ludila. Veliki Forman stvorio je crnu komediju koja govori o čovečnosti i prijateljstvu, kao malo koji film. Takođe, kroz film se provlači i kritika tadašnjeg sistema mentalnih institucija, koji na trenutke deluje gotovo fašistički, i koji se, eto, u našoj državi na primer, od tada nije mnogo unapredio. Forman nam predočava i stigmatizaciju koju, kao društvo, svesno vršimo deleći se strogo na „lude” i „normalne”, te je film i svojevrsna opomena svima nama. I naravno, ovim filmom se Džek Nikolson upisao u najveće glumce svih vremena.
- The Tenant (1976) / Repulsion (1965), Roman Polanski – najčuveniji poljski režiser je apsolutni majstor horor žanra. Ova dva filma to dokazuju. Polanski meša stvarnost i iluziju, javu i san, pa svakodnevnica njegovih junaka postaje neka vrsta kafkijanskog lavirinta. On stvara takvu atmosferu teskobe, klaustrofobije i najzad čistog užasa, da se potpuno poistovetite sa njegovim likovima, bilo da je reč o birokrati koji se useljava u čudnu zgradu ili devojci koja ostaje sama u stanu, izolovana od svih. Upravo prostor igra bitnu ulogu, kao nekakva kritika modernog, „stešnjenog” načina života. Postepeno, Polanski nas sve dublje uvlači u progres ludila, koje na kraju potpuno obuzima.
- The Shining (1980), Stenli Kjubrik – opet je reč o jednom od najboljih ostvarenja strave i užasa. Kao kod Polanskog, i ovde je zastrašujuće to što sav horor dolazi iz samog junaka, tj. njegovog uma. Savršeno ekranizovana priča Stivena Kinga, o piscu koji provodi zimu sa svojom porodicom u izolovanom hotelu. Kjubrik nam pruža zaista neverovatno iskustvo kao gledaocu, brilijantnim kadrovima od kojih vam se bukvalno prevrće stomak i autentičnom, idiličnom scenografijom. Ludilo jednog čoveka nikada nije bolje i strašnije dočarano.
- Taksista (1976) / Shutter Island (2010), Martin Skorseze – svi Skorsezeovi filmovi su besprekorni, gotovo elegantni. I kad govori o najmračnijim temama. O „Taksisti”, i ludilu njegovog protagoniste, Travisa Bikla, dosta je već rečeno, s obzirom na to da se radi o, po mnogim mišljenjima, najboljem filmu svih vremena. S druge strane, „Zatvoreno ostrvo”, ludilo nam tumači na sasvim drugačiji način. Atmosfera ovog filma je, takođe, mračna, klaustrofobična, radnja neizvesna i zbunjujuća. Skorseze nas sve vreme vrti u krug, stvarajući nam mučnu vrtoglavicu, dok nam ne „raznese mozak” završetkom filma. Takođe, vrhunska gluma već dugo potcenjivanog Di Kaprija.
- Såsom i en spegel (1961), Ingmar Bergman – svi Bergmanovi filmovi su poput ekranizovane egzistencijalističke filozofije. Gotovo deluje nemoguće da režiser na filmu može da pomene toliko ključnih pitanja čovečanstva, i da se njima aktivno bavi. Ovde nam Bergman prikazuje disfunkcionalnu porodicu, oca, brata i muža koji se suočavaju sa psihičkom bolešću svoje kći, sestre, supruge. U tako malo vremena dočarani su svi njihovi složeni odnosi i osećanja koja gaje jedni za druge, tako da se uzroci ludila tek naziru. Izrazito lep i poetičan film, uprkos teškoj temi koju obrađuje.
- Black Swan (2010) / Pi (1998), Daren Aronofski – Aronofski je jedan od najuzbudljivijih režisera današnjice, budući da su sve priče koje u svojim filmovima obrađuje višeslojne i neobične. To je slučaj i sa ova dva ostvarenja. Natali Portman dobija Oskara za tumačenje balerine u vrhunski stilzovanom i „dočaranom” mračnom filmu o podvojenoj ličnosti. A paranoja i opsednutost dostižu svoje ekstreme u kratkom, zbunjujućem i haotičnom filmu o matematičaru kom se otkriva broj koji pokazuje božanski red u Univerzumu.
U drugom delu ćemo se baviti ludilom u filmovima manje poznatih režisera, no relativno jednako dobrog kvaliteta.
