Plaža, hladovina, zvuci talasa, hladno pivo... Ovom skoro pa savršenom scenariju nedostaje samo još jedna stavka – muzika. Gde god da provodite svoje leto, muzika je uvek neizostavna – za opuštanje, druženje, razmišljanje... I postoje neki albumi koji su jednostavno savršeni za letnje dane.
Naravno, ovo su tek bezazleni predlozi „albuma za leto”, koji se ne moraju slušati ni samo u tom periodu, a ni uopšte. No, krajnje subjektivno rečeno, oni imaju u sebi neki topli prizvuk vedrih letnjih dana dokolice, izležavanja, putovanja. A možda se uklope i u vaš letnji ambijent:
Lana Del Rey – Born to Die (2012): u moru pop „diva” čiji se isprazni hitovi non stop vrte na MTV-ju i ostalim stanicama, pojavila se orginalna i nesvakidašnja Lana Del Rey sa svojim svežim i drugačijim pristupom pop muzici. Njen album donosi nam duh nekih prošlih vremena, ona ponovo kroz svoje naizgled naivne i nežne tekstove preispituje američki san, kulturu i odnose koje oblikuje novac, ali i fatalnu „holivudsku” ljubav. Proganjajuće Video Games i Summertime Sadness brzo se uvlače pod kožu, dok Blue Jeans donosi gotovo nestvarnu, „linčovsku” atmosferu. Lana i njen „slatki” senzualni glas čine da potpuno osetimo svu bezazlenost, slobodu i duh mladosti.
Haustor – Treći svijet (1984): jedan od najvećih živih pesnika sa ovih prostora i njegovo remek-delo. Rundek nam na ovom egzotično-poetičnom albumu nudi neposredan, vreo i uzbudljiv dodir sa „trećim svetom” zaverenika, boraca, revolucije, izmučenih veterana, bezvremenskih i večno sanjanih ljubavi koje traju tek jednu noć... Svaka pesma je priča koju bi lako mogao da režira jedan Leone i svuda provejava taj nemirni duh večnog lutanja, borbe i slobode.
Pink Floyd – A Saucerful of Secrets (1968) / The Dark Side of the Moon (1973): dva vanvremenska albuma vanvremenskog benda. Iako konceptualno različiti, ova dva remek-dela ipak nose neku sličnu atmosferu. A Saucerful of Secrets, iz ranije „šarenije' faze benda, sa svojim tihim, mističnim tonovima i hermetičnim tekstovima čini da se osećamo tako kao da možemo da čujemo otkucaje univerzuma koji se stalno iznova i iznova rađa – sve dok se u velikom prasku ne izrodi u vidu The Dark Side of the Moon, albuma za koji mi se čini kao da je prirodni nastavak A Saucerful of Secrets, iako ih deli nekoliko godina (i drugih albuma). Često proglašavan za najbolji konceptualni album rok muzike, The Dark Side of the Moon je savršen u svakom pogledu – od legendarnog omota do svakog tona i stiha. Meastralno ostvarenje koje se uspešno hvata u koštac sa najdubljim bitima ljudske egzistencije u formi jednog rok albuma. Savršena muzika za samotne vedre letnje noći i neba prepuna zvezda.
The Beach Boys – Endless Summer (1974): Momci sa plaže u svojim sabranim najvećim hitovima donose i te kako dobre virbracije! Bend koji je obeležio 60-te i sačuvao autentičan pop rok zvuk epohe, u svojim pesmama nam donosi sunčanu Kaliforniju – zapadnu obalu preplanulih devojaka, surfera, „fabrike snova”, bulevara sa beskrajnim palmama i uzbudljivog grada Anđela.
The Doors – The Doors (1967): Prvi album legendarnog benda koji je izmenio dalju istoriju muzike. Sjajno odsviran, bluz koji se meša sa psihodeličnim rokom, glas Morisona koji kao da ima opijajuće, magično dejstvo, i iznad svega – katarzična poezija kojom se Džim upisuje u najveće pesnike XX veka.
Cypress Hill – Black Sunday (1993): čuveni sastav koji je proslavio latinoamerički hip-hop, i to onaj najkvalitetniji. Na danšnjoj sceni koja nudi malo šta osim ispraznih trabunjanja o novcu, slavi, golim cicama i gangsterima, lepo je vratiti se ovakvim ostvarenjima koja imaju sve to da ponude, ali drugačije – iskreno, drčno i sa stavom koji ima smisla.
MGMT – Oracular Spectacular (2007): ovo je svež indi bend od kog se tek svašta očekuje, koji su pažnju privukli svojim odličnim debijem. MGMT su bend koji meša psihodeliju, pop i elektroniku, stvarajući lepršave melodije koje pozivaju na ples, istovremeno na jednostvan način pevajući o ne baš „laganim” temama koje se tiču savremenog mladog čoveka. Savršeno za letnje žurke!
Darkwood Dub – Elektro Pionir (1999) / Jedinstvo (2008): veliki Darkwood i subjektivno dva najveća albuma. Bend koji od samih svojih početaka zvuči svetski, pionir u donošenju drugačijeg zvuka na naše prostore – oni koji su uvek bili prvi, drugačiji, inovativni i neponovljivi. Neobična poetika i proganjajuće melodije – savršeno za letnji „chill”.
A koji su vaši savršeni „letnji” albumi?
