Dorijan Grej: Kakva je slika naše duše?

Submitted by Bojana Markovic on 16/08/2013 - 13:21

„Slika Dorijana Greja” Enrikea Medine (levo), „Slika Dorijana Greja” Ivana Olbrajta (desno) - slike su korišćene u filmskoj adaptaciji iz 1945. godine

Roman Oskara Vajlda, „Slika Dorijana Greja” (1890), priča o mladiću Dorijanu kome je ostvarena strastvena želja. Dorijan je poželeo da nikada ne ostari. Želja mu je ostvarena. Dugi niz godina on ostaje mladić u punoj snazi i vreme na njemu ne ostavlja traga. Predaje se hedonizmu i strastvenom telesnom uživanju. Međutim, kako svaka želja ima svoju cenu, Dorijan otkriva da se sve protekle godine i grešna zadovoljstva oslikavaju na njegovom portretu, slici na koju je bio izuzetno ponosan. Sablast unutar rama predstavlja sliku Dorijanove duše.

Dalje analiziranje romana pokvarilo bi doživljaj knjige koju, naročito u današnje vreme, izuzetno vredi pročitati. Živimo u vremenu u kom se pokreću mnoge rasprave o ispravnom načinu života; buni se protiv tradicionalnog modela, ali i kritikuje hedonizam. Ovaj roman pruža nam interesantnu perspektivu na efekat koji telesna uživanja imaju na naše unutrašnje biće. Istovremeno, delo napisano davne 1890. godine dotiče teme i dileme kojima se danas intenzivno bavimo. Roman je ekranizovan više puta, a najnovija ekranizacija je film „Dorijan Grej” (2009) koji je režirao Oliver Parker.

Kako je autor Oskar Vajld vešto ilustrovao, slika, odnosno portret, Dorijana Greja prikazuje stanje njegove duše. One koja je izjedena gresima. Ona čija je svetlost iskvarena, oskrnavljena nečastivim zadovoljstvima. Koliko blizu možemo prići plamenu zadovoljstva pre nego što nas vatra ostavi unakaženima?

Čovek prijatnog, zdravog spoljašnjeg izgleda. Uspešan, finansijski dobrostojeći, onaj kome se svi dive i zavide mu. Onaj koji ne stari. Onaj koji je neprolazan. On pije toliko da je uvek u stanju ekstaze. On se sladi najboljom hranom kada god i koliko god hoće.

Njegove ruke dodiruju kožu prelepih žena bez prestanka, njega žele i on želi, a šta želi - dobija. Iz dana u dan, iz noći u noć. Njemu bi i Dionis pozavideo.

Ali, zaboravljamo ko je Dionis. Zaboravljamo ko je njegov Hrišćanski ekvivalent. Zaboravljamo šta se dešava sa dušom kada je okačimo o čiviluk i „prepustimo kormilo” unutrašnjim demonima.

Na jednom tavanu stoji slika. Ona prikazuje svu trulež, sve sakaćenje, svu izobličenost duše. U stvari, da li nam autor govori da je duša odvojena od svesti? Navodi me da se zamislim. Da li je duša u stvari dragocen dar, moćan svet ukoliko smo voljni da je čuvamo? Ona je krhka; svetli kao nežni svitac, ali svetli onoliko koliko smo voljni da je volimo i onoliko koliko smo voljni da je pustimo da voli. Da li upravljamo našim dušama? Bitnije pitanje - da li smo svesni načina na koji upravljamo sopstvenom dušom?

Da li možemo da spazimo momenat kada smo počeli da je povređujemo, sakatimo, mučimo...dopuštajući sopstvenim unutrašnjim demonima da vladaju i hrane se našom neumerenošću?

Nepobitna istina ovog dela je da nas gresi ostavljaju trulim iznutra. Možemo raditi ono što sredina odobrava, možemo održavati spoljašnjost skupom odećom, kozmetikom, teretanama. Ali naše duše trule. Najbolnije je što tu trulež možemo videti jedino mi sami.

 

 

Napomena: 
Nijedan deo teksta ne sme biti reprodukovan bez prethodnog odobrenja autora ili redakcije portala. Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare.
Podeli: