„Pisanje uvodnog teksta, uz veliki upliv emocija prema projektu, stvorenom najgore godine decenije bremenite negativnim istorijskim okolnostima, predstavlja težak zadatak čak i za iskusnog likovnog kritičara. Utoliko više, jer teško je pronaći, uz sve njene mene, uspone i padove, promene (kako formalnog tako i sadržajnog statusa) finansijsko-organizacionog konteksta, konstante identiteta, koji se vrlo dinamično razvijao, sazrevajući poput ličnosti iz sezone u sezonu”, prve su rečenice Mirjane Bajić, istoričarke umetnosti, povodom izložbe minijatura koja je održana od 17. do 31. XII 2013. u galeriji Singidunum u Beogradu.

Inex Film je bilo društveno–kinematografsko preduzeće koje se bavilo filmskom produkcijom i distribucijom i bilo je deo nekadašnje velike firme Inex, jedne od najvećih kompanija u bivšoj Jugoslaviji, sa velikom imovinom u vrednosti od vise stotina miliona evra. Usled svih zbivanja preduzeće je nažalost propalo i zgrada je vremenom postala prazna i pusta. Tada niko nije slutio da će ovaj prostor zaposesti neki novi ljudi sa drugim interesovanjima i dati joj drugačiji smisao.

Pod modifikаcijom telа podrаzumevаmo nаmerno menjаnje ljudske аnаtomije. Nаjčešće se to rаdi iz estetskih, religioznih ili medicinskih rаzlogа. U nаjširem obliku pod modifikаcijom telа možemo posmаtrаti plаstičnu hirurgiju, obično bušenje ušiju, obrezivаnje (što je vаžаn momenаt u pojedinim religijаmа) pа čаk i šišаnje.

U ovim pomalo neprijatnim vremenima, kada smo okruženi isključivo erotizovanom seksualnošću, teško nam pada na pamet da je seksualnost nekada prikazivana sa različitim prizvucima. Sem čisto erotskog i požudnog, seksualnost je kroz vekove imala najrazličitije velove kojim su je zaogrtale crkva, država, slikari, pesnici, ilustratori. U današnjici, kada ljudi osećaju krivicu ako ne koriste svoju seksualnost do maksimuma, osvežavajuće je pogledati različite nijanse kojima ova strana ljudske prirode zrači, i kako su je daroviti pojedinci uhvatili kroz svoja dela. Naša današnja stanica biće priča o čoveku o kome se vrlo malo zna, bilo zato što je tako tok istorije hteo, bilo zato što je njegova namera bila da se izrazi samo kroz svoje radove. Zaustavljamo se na prelazu iz 19. u 20. vek u Parizu, i odatle započinjemo ovu priču.

Problem u vezi sa kičom danas je u tome što se on ne prepoznaje tako lako. Ne zato što ga ima malo, već zato što ga ima mnogo. Kič se toliko duboko uvukao u sve pore masovne kulture i rasprostranjenog načina života da je stekao sofisticirane maske. Sa druge strane, oni ekstermniji (a zapravo samo iskreniji i očigledniji vidovi kiča, koje mnogi iz neznanja nazivaju šundom) dovode do toga da se blaži i prikriveni oblici tolerišu i mešaju sa „kvalitetnim”.

Kada vam sledeći put muzej bude samo dosadna alternativa tokom kišnog dana koji vas je zadesio na putovanju, razmislite ponovo! Muzeji u 21. veku su toliko zanimljivi da ih je šteta zaobilaziti kao velike, dosadne hale, pune nepoznatih slika. Savršeno je normalno što želite da preskočite tu crvenu vrpcu i dodirnete sliku, pipnete ulje, osetite miris drvenog rama... I niste sami! Muzeji iz ovog teksta razumeju svoju publiku, dok eksponati komuniciraju sa posetiocima. Oni spajaju radoznalce i eksponate, u nadi da će kod prvih probuditi skrivenu ljubav prema umetnosti, kulturi i nauci, dok će drugi dobiti pažnju koja im pripada.