Nakon uspešnog prednastavka (prequel) „Planete majmuna” iz 2011, u bioskope nam je stigao nastavak ovog dugo iščekivanog ostvarenja, pa bi bio red da se podsetimo tog filma. To leto 2011. bilo je pomalo razočaravajuće za sve filmofile širom sveta, jer gotovo da nijedan od blokbastera te godine nije u potpunosti opravdao očekivanja, pa je ovaj veoma dobar film umnogome vadio prosek te godine.
Najsvetlija tačka, čulo se među filmskom publikom jednoglasno, bio je lik Cezara koji, i pored malo reči i činjenice da je kompjuterski generisan (naravno, uz veliku pomoć fenomenalnog Endija Serkisa), uspeva da ostavi utisak kao jedan od najzanimljivijih, najdubljih i najkompletnijih filmskih likova te godine. Ovome je umnogome pomogao dobar scenario Rika Džafe i Amande Silver, ljudi koji trenutno rade na projektu pisanja scenarija za nastavke „Avatara” – Džejms Kamerun očigledno zna šta radi. Priča je jednostavna i bogata, možda čak i previše za dužinu ovog filma, pa se ponekad stiče utisak da je tempo prebrz, i gledalac nema vremena da malo više uživa u, inače odlično vođenom, liku Cezara u ovoj priči.
Veoma pametno vođen razvoj tog lika jeste ono što uvlači gledaoca u ovaj film i drži ga zainteresovanim za priču; dinamika odnosa njegove prirode i ljudskog okruženja kroz koji se odvija Cezarova borba u traženju identiteta i mesta pod suncem, izaziva snažnu empatiju kod gledalaca. Povećane inteligencije, Cezar nije čovek, ali je human; ono animalno, prirodno, preovlađuje u njemu. Taj princip Cezarove prirode nije pokazan samo u sukobu sa (ne)prirodnim okruženjem čoveka, već i sa zatočeništvom, pa se princip slobode postavlja kao osnova prirode same. Možda baš otuda tako jaka empatija prema Cezaru, jer svakodnevno vidimo životinje u krugu ljudske egzistencije kao neslobodne.
Uz sve ovo što je rečeno, možemo zaključiti da je Džejmsa Franka, sasvim solidnog u filmu, potpuno zasenila zvezda ovog filma. Trebalo je da njegov lik služi kao filter kroz koji doživljavamo Cezara, kao neko sa kim bismo se, dakle, poistovetili, ali ova posrednost se u filmu pokazala kao suvišna. To ne mogu reći i za Džona Litgoua, ali ne mogu da budem objektivan, jer tog čoveka naprosto obožavam.
Film je fantastično snimljen i jako lepo izgleda, kretanje kamere doprinosi dinamici filma i akcione scene se doživljavaju na pravi način i u punom sjaju. Sve pohvale Rupertu Vajatu na pažljivo vođenoj priči, čiju je poentu ne samo odlično razumeo, već i uspeo da prenese publici. Prikazao je talenat ekonomičnim i pametnim rešenjima za neke situacije u kojima sam siguran da bi neki reditelji previše iskomplikovali ili pak uradili traljavo; jednostavno se vidi da je mnogo razmišljao o filmu i da je uloženo mnogo truda.
Ocena: 8/10