Podnaslov ovom tekstu glasi: Koncert na kome neću da budem
Ako sam mogao da pišem o knjizi koju neću da pročitam, (radi se o dobitniku NINove nagrade, koga se već više niko i ne seća), ako sam mogao da pišem o otvaranju FESTa na koji nisam hteo da idem, jer je film Emira Kusturice, čoveka kome na slavlje premijere neće doći ni jedan jaran iz Sarajevske mahale u kojoj je odrastao,… a koji, opet, zadnjih par decenija uz potrošenih isto toliko miliona evra nije napravio ni jedan polupristojan film (povrdilo se to i sa zadnjim filmom koji nisam hteo da gledam), što onda ne bih pisao o koncertu na koji neću da idem.
Pred Novu godinu, ovu u kojoj smo, požurio sam da kupim ulaznice za slavljenički koncert Zorana Todorovića, tenora sa kojim Srbija ne da može, već mora da se ponosi. 25 godina umetničkog rada. I to na najznačajnijim svetskim scenama. To je za poštovanje. I gle? Rekoše mi kako je pre mog dolaska prodato samo tri ulaznice. Da, požurio sam, više od mesec dana pre koncerta, jer takav događaj sam želeo da pratim sa najvećim zadovoljstvom i pažnjom, pogotovo što su gosti trebali da budu Dragana Radaković i Nikola Mijailović. Dvoje Beograđana, operskih pevača, koji imaju najuspešniju karijeru van granica naše zemlje. Ovde će, već moji tradicionalni oponenti, da dignu obrve, ali svoje stavove ću braniti u svakom demokratskom dijalogu, samo neka se TI OPONENTI usude i javno se oglase, ali to već postaje farsično njihovo pljuvanje iza mojih leđa.
Elem, koncert je otkazan. Koncert je otkazan i to je objavljeno na dan koncerta, u 15 sati. Mnogi, u svojoj neobaveštenosti, došli su to veče, mnogi iz mesta van Beograda… Na blagajni nije bilo novca da im se vrati… O tom novcu koji je tada već bio u rukama bračnog para Zepter, kasnije… Ja sam za otkazivanje koncerta znao to jutro, ali sam zamoljen da to ne objavim, sve dok „Madlenijanum” ćuti. Već sam pisao o pritiscima određenih „moćnika” na osobe sa kojima se družim.
To je prvi bezobrazluk. Mislim na „čekanje” do 15 časova. Drugi bezobrazluk je što to veče nije bilo novca na blagajni „Madlenijanuma” da se vrati onima koji su tražili povraćaj novca, a doputovali su iz drugih gradova.
Istovremeno, objavljeno je da se ulaznice mogu zameniti za naredni termin, koji je nekih desetak dana kasnije.
Odem sledećeg dana do blagajne u Knez Mihajilovoj ulici, kako bih uzeo novu ulaznicu, ali moja „šetnja” nije urodila rezultatom. Sistem poslovanja i zamene ulaznica zahteva da u blagajni bude novac, koji ce se „navodno isplatiti”, pa se onda za isti novac uzme druga ulaznica.
Možda bi neki pametni, u svetu, a to se kod nas već radi na sportskim utakmicama, jednostavno objavili da postojece ulaznice važe za sledeći termin, a one koje se vrate, uz povratak novca prvobitnima, prodaju se novim znatiželjnicima.
Taj moj dolazak je bio njihov treći bezobrazluk, ali već par dana kasnije je usledio i četvrti. Proveravao sam telefonom kada imaju novac u blagajni, došao da zamenim ulaznice, ali vraga… Gospođa gleda u monitor i nudi mi sedišta koja su u lošijoj poziciji i samo 5-6 redova dalje.
Valjda samo kompanija Zepter prodaje nešto dva puta, pa po sistemu „ko prvi dotrči”. Tu je već kraj januara, a moj novac koriste od sredine decembra.
Pristanem i na to. Jer Zoran Todorović je svetsko ime. Draganu Radaković ne možemo da čujemo u Beogradu.. O njenom nastupu u Novom Sadu sam pisao, naravno u superlativima. Nikolu Mijajilović ni nakon desetog nastupa u inostranstvu, ne možemo da čujemo u gradu gde živi.
Nakon i tog četvrtog bezobrazluka, mislim kako ste razumeli, dobio sam mnogo lošija mesta u Sali, ali za isti novac, dogodi se nešto neočekivano.
Zoran Todorović otkazuje i drugi koncert.
Opet put pod noge, pa blagajna, pa čekanje novca…
Možda bi i sve to prošlo, ali Zoran Todorović ne svojoj Facebook stranici prikazuje sebe srećnog u svojoj ergeli konja. Ni jedne reči izvinjenja publici koja je maltretirana ništa manje od mene. Čak i to da mu se oprosti. Velikim umetnicima se uvek oprašta više nego običnom populusu. Oni koji ih prate i koji im se dive, moraju da budu spremni i na njihove hirove. I na to se oglasi osoba koja je uvek na svim dešavanjima pored mene. Obratila se Gospodinu Todoroviću, ne previše zajedljivim, pre bih rekao peckavim rečima, kako izgleda na fotografijama veoma dobro, obzirom da ima problem sa prehladom…
Zoran Todovović nije na to odgovorio. Jednostavno je izbrisao pitanje. Može i to da se podvede pod hir umetnika, ali nije u maniru jednog Gospodina. A umetnik koji nije Gospodin, nije Kompletan Umetnik.
Ne bih taj postupak okarakterisao kao bezobrazluk (bropj 5)… Jer moje poštovanje umetničkog rada Z. T. nema ničeg zajedničkog sa opštim mišljenjem.
Možda bih preko svega toga prešao… Išao sam na predstave, koncerte, projekcije,… sa namerom da doživim uzvišeno i da se osetim poniženo… Možda te, čitaoče, čudi ova zadnja rečenica, ali znaj, u svakoj dramatici, bitna je katarzičnost, a to je već nešto što osećaju danas duhovno zrela bića, a i onaj populus u starogrčkim arenama, koji je za vreme predstavao pio vino, jeo ovnujsko meso, nezadovoljan viđenim, gađao aktere butnim kostima i rebrima, ali uvek prepoznavao ono što je uzvišeno.
Šest meseci kasnije, pod istim nazivom „Zoran Todorović i prijatelji” se nudi koncert, ali sa nekim bitnim izmenama. Umesto Dragane Radaković se pojavljuje Evgenija Jeremić. Mlada umetnica koja je na samom početku pevačke karijere. Koliko je tu primeren naziv „…i prijatelji”. Možda je Z. T. prijatelj sa Gospođicom Jeremić. Možda je i Gospodin Mijailović prijatelj… U životu (možda) da, ali scena ima neke sveje zakonitosti koje mnogi, u ovoj državi, već dokazano, ne poznaju.
Setimo se solističkog koncerta sa prepotentnim nazivom „La divina” Jasmine Trumbetaš Petrović, pa pisao sam i o tome. Bar me sadašnja Direktorka Opere tim nazivom pokušala da razuveri kako Marija Kalas nije jedina i za sva vremena La divina. La divina. Uz gosta, svetskog mecosoprana Sanju Anastasiu publici je podarila mlađanu Mariju Jelić, koja do tada takoreći nije ni stala na opersku scenu. Da li je Gospođi Sanji Anastasii bilo neprijatno da peva sa nekim ko je, u tom momentu, totalni anonimus? Vi je pitajte, ja sam bio dovoljno bezobrazan i siguran u odgovor koji znam.
A taj koncert nam je pokazao još nešto.
Na njemu je več spomenuta Evgenija Jeremić sedela u počasnom redu… U tom redu su bili i (tadašnji) Upravnik Nacionalnog Teatra i V.D Direktor Opere… Sedela je između dve veoma poznate, uspešne i uticajne profesorke.
U istom momentu kada je Jeremićeva sedela tu gde je, u zadnjem redu iste sale je sedela Mirjana Matić. Isto mladi sopran, sa (do tada) istim brojem rola (ali sa mnnogo većim scenskim iskustvom) na daskama koje život znače. Sa sugestivnošću na sceni koju teško postižu početnici, ali…
Treba li da budem prorok, pa da (tog momenta) zaključim kako će se razvijati karijere tih operskih pevačica, kada primećujem i pamtim ovakve činjenice… (Postoje fotografije na internetu koje ovo potvrđuju)…
Nemojte misliti kako sam sklon digresijama. Nekada je ono što drugi nazivaju „digresijom” glavna svrha i vrh trna mog pisanja.
Ako neke svrbi, neka se počešu. Slobodno i bez ustručavanja!
Zato, definitivno ne idem… Ne idem da gledam kako će na kraju da se uhvate za ruke Zoran Todorović, Evgenija Jeremić i Nikola Mijailović… pa takav je red… I da nam zajedno otpevaju neku ariju… pa i to je red…
Njima srećno bilo, publici srećno bilo, ali to nije za moj mentalni stomak.
Srećno vam bilo i uživajte, sem ako se ne otkaže…
To, čitaoče, iako saznam pre drugih, neću ti javiti unapred. Jer nikada ne pišem sve što znam.
Napomena:
Nijedan deo teksta ne sme biti reprodukovan bez prethodnog odobrenja autora ili redakcije portala.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare.
Comments
Prvo, dokle ce ovi ljudi da
statusom pogotovu :D