Nedavno, šetao sam ulicama prestonice. Bio je lep i sunčan dan u mom Beogradu. Iskoristio sam priliku da, možda, poslednji put ove godine uživam u blistavom sjaju sunčeve svetlosti. Zraci su se smejali svakom delu grada. Hodao sam prostorom Kalemegdana, a onda se zagledao u predivan odsjaj zraka na ušću Save u Dunav. Koračao sam i, sa izlaza beogradske tvrđave, uputio se na Kosančićev venac.
Gledam i u sebi osećam duh starog Beograda, koji je i te kako „oslikan” starom kaldrmom, koja dominira ovim delom grada. Na samom kraju ulice sam se zaustavio. Sa leve strane bio je prostor ograđen rešetkama. Mnogo đubreta bačeno je unutar, naizgled, nebitnih ruševina. Slika koja je u meni probudila tugu, bes, jedan izrazito turoban osećaj. Podigao sam pogled, na tablama bele boje, nije bilo nagoveštaja o značajnosti mesta u koje gledam. „Dakle, i to su skinuli.”, rekoh sebi u bradu. Pitajući slučajne prolaznike da li znaju šta predstavljaju ruševine, nisam naišao na tačan odgovor, sve dok jedan stariji gospodin suznih očiju nije odgovorio da je to Narodna biblioteka Srbije. Sećam se da su upravo na tim tablama, bile ispisane na srpskom i engleskom jeziku rečenice srpske književnice Svetlane Velmar-Janković, koje su služile kao nekakav podsetnik strašne sudbine ovog zdanja. Poslednji put su te rečenice bile uništene različitim grafitima. U trenutku mog poslednjeg obilaska, ti natpisi bili su sklonjeni. Dominiralo je đubre, koje je u ovom slučaju, simbol zaborava, simbol nečega što nikako ne smemo zaboraviti, simbol uništenja i zatiranja korena jednog naroda. Užasnut slikom pred svojim očima, gledajući napuštene ruševine, koje je i Sunce napustilo, pitao sam se: „Da li je moguće da ne poštujemo sopstvenu istoriju? Da li je moguće da toliko ljudi ne zna značaj ovog prostora? Da li je moguće da je, zapravo, toliko nekulture i nevaspitanja jednog naroda, satkano u đubretu na zgarištu Narodne biblioteke Srbije?”. Nekako, posmatrajući ruševine, stekao sam utisak da se u svesti našeg naroda ništa nije promenilo, i da smo spremni da u bilo kom trenutku iznova i iznova ponavljamo greške iz prošlosti. Samo na taj način se može opisati nepoštovanje ove biblioteke, jer to nije bila samo biblioteka, neka zgrada puna knjiga. To zdanje označava stradanje i smrt. U toj zgradi, bili su spisi o našem poreklu, postojanju, ali to nama izgleda nije važno. To su spaljene korice, papiri, knjige. Kakva korist od toga! Nažalost, odnos prema ovim ruševinama i spomeniku kulture je samo jedan u nizu loših pristupa prema našoj prošlosti, koja je zaslužila znatno više poštovanja svakog pojedinca u ovoj zemlji. Ako ništa drugo, svaki izgubljeni život naših predaka, srušena zgrada u Drugom svetskom ratu, kao i u Prvom, zaslužuju sećanje. Sećanje, koje kod nas Srba jako brzo bledi.
Tog tragičnog 6. aprila 1941. godine, Beograd je krvnički bombardovan od strane aviona Hitlerove Nemačke. Pored mnogo nevinih ljudskih žrtava, stradale su i značajne građevine prestonice. Među njima i zgrada Narodne biblioteke Srbije. Tada je zgrada izgorela do temelja, a neprocenjivo kulturno blago otišlo je u nepovrat. U pepeo je pretvoreno 350 hiljada knjiga, 500 hiljada svezaka, 1424 zbirke ćiriličnih rukopisa, kartografska i grafička zbirka od 1500 brojeva, 1800 naslova novina. Nestali su i nedovoljno proučeni turski dokumenti o Srbiji. Da tragedija bude veća, knjige i kompletna dokumentacija biblioteke spakovana je u sanduke 1. aprila, i tako bila spremna za evakuaciju. Međutim, 3. aprila 1941. godine naređeno je da se operacija evakuacije blaga zaustavi. Knjige su ostale u podrumu, u sanducima.
Ljudi su prolazili, ne osvrćući se na šokantan prizor sumornog izgleda, nekada, velelepnog zdanja. Umesto da ovaj deo grada bude dostupan posetiocima iz celog sveta, sa mogućnošću da obiđu i čuju priču o tragičnoj sudbini biblioteke i jednog naroda, on je prosto sakriven od očiju javnosti. Ruševine su simbol događaja od pre 72. godine, a zapuštenost i đubre simbol zaborava. Stajao sam i dalje nepomično, zamišljajući sa fotografija zgradu stare biblioteke. Duvao je sve jači vetar, a meni su kroz glavu prolazile rečenice književnice Velmar-Janković, koje su krasile ovo mesto, i koje bi, ujedno mogle biti poruka srpskoj svesti, razumu i naciji: „Zastanite, za čas, vi koji prolazite! Na ovom mestu se, do nedelje, 6. aprila 1941. godine, nalazila Narodna biblioteka Srbije. Toga dana je, u rano jutro, počelo bombardovanje Beograda. Prvo je raznesen mir, a zatim je, na Kosančićevom vencu, zaplamtela Narodna biblioteka. Danima su goreli drevni pisani spomenici, stare i nove knjige, spisi i pisma, dokumenti i novine. Danima je plamen uništavao svedočanstva o postojanju i trajanju jednog naroda. Danima je vatra gutala stoleća istorije, sažete u slova. Plamen se, najzad, preobličio u žar, a žar u pepeo. Na ovom mestu se, od nedelje, 6. aprila 1941. godine, nalazi pepeo velikog dela istorijskog pamćenja srpskog naroda.”
Zastanite, za čas, vi koji prolazite!
Comments
Tragedija
Vrlo je interesantno, da