„Oslo, 31. august” (2011)

Submitted by Bogdan Panović on 04/02/2013 - 07:09

1 „Oslo, 31. august” (2011)

Bilo šta da kažem o ovom filmu to verovatno neće biti dovoljno da u potpunosti opiše njegov nesumnjivi, izvanredni kvalitet, i definitivno mu ovaj opis nece činiti preveliku uslugu. U najboljem slučaju mogu da se nadam da će neko zapaziti film baš zbog ovog teksta i da će odlučiti da pogleda ovo malo remek-delo, i to će biti više nego dovoljno.

Glavni lik priče je Anders, inteligentni momak u tridesetim godinima, koji potiče iz bogate porodice, nekada obećavajući pisac, sada lečeni heroinski zavisnik. Andersa pratimo tokom jednog dana njegovog života, kada dobija odsustvo iz centra za lečenje kako bi mogao da ode na intervju za posao. Tokom tog dana on dolazi u kontakt sa ljudima koji su mu bili bliski. Iz tih savršeno napisanih scena mi postepeno otkrivamo ličnost samog Andersa ali i tih istih ljudi. Anders je anti-heroj, protagonista ove „pravolinijske” priče, ali „pravolinijske” samo u smislu toka radnje ali nikako i u smislu sadržine. U filmovima i serijama često nailazimo na likove koji potiču iz siromašnih slojeva, koje je sam socijani status gurnuo u poziciju teške zavisnosti od opijata. Ovde situacija nije takva. Imamo lika koji praktično ima sve u životu, rođen je u imućnoj porodici, bistar je, vrata svih mogućnosti su mu bila otvorena, ali opet je izabrao put samouništenja i završio u rehabilitacionom centru nadomak Osla. Možda svako zaslužuje drugu šansu, ali da li je Anders sposoban da se uključi ponovo u društvo koje je jednom gotovo odbacio, dugogodišnjom zloupotebom droga, to polako otkrivamo tokom ovog sporog ali nikako i dosadnog filma.

2 „Oslo, 31. august” (2011)

Na samom početku filma Anders pokusava da izvrši samoubistvo tako što ulazi u jezero sa kamenjem u džepovima, ali bezuspešno, što nam jasno stavlja do znanja u kakvom je psihološkom stanju. Kamenje koje nosi može da predstavlja simbol tereta koji Anders oseća. U toku dana on pokušava da pronađe razloge koji bi mu ukazali da postoji nešto za šta je vredno boriti se, živeti, krenuti iz početka jer kako sam kaže on nema snage da počinje sve od nule. Ljudi iz njegovog okruženja su se manje ili više otuđili od njega, nastavili sa svojim životima, Anders se pita da li i on to može i da li uopšte ima smisla. Iz razgovora sa svojim negdašnjim prijateljima on shvata da i njihovi naizgled idealni životi nisu, kako bi se moglo pretpostaviti, u mnogo boljem stanju nego njegov. Zadovoljstvo u životu nikako nije određeno ekonomskom sigurnošću ili brakom, a Anders odbija da nastavi i razgovor za posao asistenta urednika u jednom časopisu zbog kojeg je i dobio slobodan dan, jer usled izgubljenog samopouzdanja tokom godina korišćenja droge i alkohola, smatra da nikada nije ni pisao dobre članke.

Glavni lik je intrigantna ličnost, tragična ličnost, izgubljena duša koja na putu spoznaje shvata da ga gotovo ništa više ne drži za ovaj svet. I sam priznaje da ništa više ne može da oseća, tokom filma pokušava da stupi u kontakt sa devojkom koja se odselila u inostranstvo i za koju smatra da je voli još uvek, ali ni u to nije siguran. Jednostavno mu je potreban bilo kakav oslonac, ali Anders polako uviđa bezizlaznost svoje situacije i apsurdnost sveta oko njega, i shvata da skoro izvesno neće ni pronaći taj oslonac.

oslo 2

Ovo je drugi film norveškog režisera Joakima Triera koji je ujedno i koscenarista. Autor predstavlja ovu iskrenu priču na vrlo smiren, poetski nacin. O pređasnjem delu života glavnog lika ne saznajemo previše detalja, osim povremenih informacija iz njegovih razgovora sa prijateljima ili njegovog prisećanja na taj period kroz nekoliko rečenica. Tačni razlozi početka njegovog drogiranja mogu samo da se pretpostave. Ne postoje flešbekovi koji bi verovatno i narušili skladnost filma, i uticali na to da film bude možda previše sentimentalan. U onoj formi u kojoj je, film savršeno funkcioniše, Anders postaje jedan univerzalniji lik, sa kojim mogu da se poistovete mnogi, svejedno da li su imali problema sa drogom ili ne. Film takođe preispituje vrednosti savremenog života, obaveze i norme koje nam sredina i društvo nameću, ili još uže, očekivanja koja porodica ima od nas.

Fotografija je odlicna, prestonica Norveške je prelepo usnimljena. Odlično je uhvaćeno i na film preneto jedno lenjo popodne na granici leta i jeseni. Glavni lik se kreće kroz polu puste ulice, što je u skladu sa onim kako se on oseća a u suprotnosti sa onim što čujemo na pocetku filma a to su izjave nekoliko ljudi o njihovim sećanjima na Oslo, prvom susretu sa gradom, značaju grada za tu osobu itd. Osećaj nostalgije je primetan u filmu i ta sećanja na prošla, lepša vremena su u suprotnosti sa onim kako se likovi u filmu osećaju približavajući se krizi srednjih godina. Oslo i ljudi u njemu su nerazdvojni, kako se menjaju ljudi menja se i sam grad, ali u isto vreme grad je i zaseban entitet, koji postoji odvojeno od problema njegovih stanovnika. Oslo gotovo da predstavlja još jednog lika kojeg upoznajemo i na ovakav odnos prema mestu dešavanja radnje se ne nailazi često, ali nešto u filmu podseća na, recimo, odnos Vudija Alena prema Nju Jorku. Film može da se posmatra i kao presek svakodnevnice gradskog života.

3 „Oslo, 31. august” (2011)

Gluma je očaravajuća. Glavnog lika Andersa tumači istoimeni Anders Danielsen Lie koji je sa rediteljem radio na njegovom debitantskom ostvarenju iz 2006, „Reprise”. Anders Danielsen Lie je maestalno odglumio protagonistu, i iako nema previše dijaloga on je preko ekspresija lica uspeo da prenese svu težinu situacije u kojoj se glavni lik nalazi. I ostali glumci su obavili sjajan posao čineći da ova drama izgleda ubedljivo, autentično. Takođe je vredna pohvale i odlicna muzika u filmu.

Nije potrebno pronalaziti uzore ovoga filma, ali ako neko i želi, moze se slobodno reći da se uzori više nalaze u literarnim delima, nego u filmskim, iako je u odredjenim aspektima vidljiv uticaj „Francuskog novog talasa”. Film je u izvesnoj meri adaptacija knjige iz 1931. „Le feu follet” iako ne u potpunosti verna, po kojoj je i snimljen istoimeni francuski film iz 1963. Film pitanjima koja otvara i svojim egzistencijalističkim temama povlači paralele i sa delima Dostojevskog, Sartra ili Kamija. Minimalan ali i stilizovan način prikazivanja ove priče, uz melanholičan ton koji je osetan kroz celo trajanje, uz još sve gore navedeno čine da ovaj film bude i te kako vredan pažnje.

 

 

Napomena: 
Nijedan deo materijala ne sme biti reprodukovan bez prethodnog odobrenja autora ili redakcije portala. Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare.
Podeli: