„The Forgiveness of Blood” (2011)
... ili da li je ovo i naša priča?
Ovo bi ukratko bio moj ama baš svaki odgovor na pitanje šta gledati ovih dana. Postoje filmovi koji vas oraspolože, koji učine da svet gledate drugim očima, da razmišljate drugačije, da mislite da sutra sviće novi i bolji dan ali postoje filmovi koji pogode onu žicu za koju mislite da samo knjige umeju da dotaknu. I poneki film, očigledno.
„Carnage” (2011)
„Carnage” („Krvoproliće”), filmsko ostvarenje Romana Polanskog, svoju premijeru imalo je na filmskom festivalu u Veneciji, prvog septembra 2011. godine. Film je rađen po komadu Jasmine Reze, autorke veoma specificnog i prepoznatljivog literarnog stila. Ova drama crnog humora, u ekranizovanoj verziji izneta od strane impresivne glumačke postave (Kristof Valc, Kejt Vinslet, Džodi Foster, Džon K. Rajli), zadrzaće vašu pažnju sve vreme svoga trajanja.
O blokbasterima danas
Holivud očigledno ide sigurnim korakom ka svom cilju – snimiti jovo nanovo filmove po legendarnim knjigama. Problem je u tome što 3D ne može da zameni ni glumu, ni originalnu priču.
„Dare mo shiranai” (2004)
Deca su najveći blagoslov? Biti roditelj je nešto najbolje što čovek može da doživi? Majka bi dala život za svoje dete ili što mi na ovim prostorima posebno volimo da kažemo – majka je svetinja? U Tokiju 1988. se dogodio slučaj koji je šokirao kako japansku tako i javnost širom sveta. Četvoro maloletne dece majka je napustila da bi otišla da živi sa svojim novim momkom. Gotovo 9 meseci deca su živela sama. Snalazili su se da prežive kako su znali i umeli dok ih konačno nisu pronašli nadležni organi. Film režisera Hirokazua Koreede, koji ujedno potpisuje i scenario, je inspirisan tim događajem, ali nije zamišljen kao činjenično prepričavanje istog.
„The Beaver” (2011)
U jednom filmu se isprepletalo previše veza da bi mogle da budu u celosti obuhvaćene jednim tekstom. Rediteljsko čedo Džodi Foster sa starim izgnanikom iz sjaja Holivuda Mel Gibsonom možda nije naišlo na preveliko odobrenje publike ali ovaj film ipak ima momente zbog kojih ostaje u glavi duže nego drugi i koji teraju na razmišljanje o odnosima kako van filma tako i u filmu. Ostavivši po strani žutilo naslova poput da li je problematični Mel Gibson misteriozni otac Fosterinog deteta i ogromne skandale koje je popularni glumac pravio sa svojim antisemitskim izjavma i isplivavanjem detalja njegovog privatnog života u javnost ostaje nam razmišljanje o filmu - šta čoveku koji oboli od psihijatrijske bolesti ostaje da čini u modernom svetu.
„Manhattan” (1979)
Teško je izabrati najbolji film Vudija Alena. To je u stvari čest slučaj sa mnogim režiserima, ali kod Alena je to otežano brojem ostvarenja. Alen već šest decenija radi i stvara i režirao je, napisao i glumio u gotovo 50 filmova. Mnogi će se ipak složiti da su njegovi najbolji filmovi smešteni u njegov rodni grad, Njujork. A jedan od najboljih među njima nosi ime najmanje ali i najprepoznatljivije „opštine” tog grada, Menhetna.
