U jednom filmu se isprepletalo previše veza da bi mogle da budu u celosti obuhvaćene jednim tekstom. Rediteljsko čedo Džodi Foster sa starim izgnanikom iz sjaja Holivuda Mel Gibsonom možda nije naišlo na preveliko odobrenje publike ali ovaj film ipak ima momente zbog kojih ostaje u glavi duže nego drugi i koji teraju na razmišljanje o odnosima kako van filma tako i u filmu. Ostavivši po strani žutilo naslova poput da li je problematični Mel Gibson misteriozni otac Fosterinog deteta i ogromne skandale koje je popularni glumac pravio sa svojim antisemitskim izjavma i isplivavanjem detalja njegovog privatnog života u javnost ostaje nam razmišljanje o filmu - šta čoveku koji oboli od psihijatrijske bolesti ostaje da čini u modernom svetu. Ni dovoljno bolestan da ne bude svestan sveta koji ga napušta a ni dovoljno zdrav da bude funkcionalan. Film The Beaver nudi odgovor, po malo ciničan, svakako crnohumoran i gura u razmišljanje da li šokantnih terapija ima i danas i da li ih je bilo i pre.
Film otvara naizgled savršena porodica sa problematičnim bolesnim ocem Volterom Blekom (koga u svojoj povratničkoj ulozi tumači Mel Gibson) koji ih sve vuče na dno. On odlazi od kuće ostavljajući ženu i dvoje dece. U hotelskoj sobi suočen sa nemoći protiv sopstvene bolesti više puta pokušava da se ubije završavajući u poniženju neuspeha i sramote. Ležeći nemoćan shvata da mu društvo pravi ginjol lutka (lutka za ruku) dabar (beaver) koju je ranije uzeo iz kontejnera. Ona postaje njegov prozor u svet, njegov komunikacijski kanal. Postaje druga osoba, menja akcenat i govori kroz lutku. Lutka postaje on, Volterov predstavnik, izaslanik u svet koga se boji i koji ga je odbacio onakvog kakav je. Svet biva primoran da ga prihvati nazad duplo čudnijeg nego što ga je odbacio. Svet ga prihvata jer tretman lutkom zapravo deluje, Volter postaje sve uspešniji i uspešniji, žena (Džodi Foster) ga polako prihvata, mlađe dete je oduševljeno i svet ponovo kreće da izgleda ružičasto. Lutka je šarmantna, hrabra, inovativna, samopouzdana i sve ono što bi Volter želeo da bude ali zbog bolesti više ne može. Tretman koji je „veoma popularan u Švedskoj” daje i finansijske rezultate kada Volter uspeva svoju kompaniju koja se bavi proizvodnjom igračaka da vrati na tržište u velikom stilu. Problemi nastaju kada tretman treba da da trajne rezultate.
Tokom celog filma Mel Gibson „nosi” film i njegova gluma je, po skromnom mišljenju autora, možda najbolja u ovom od svih njegovih filmova. Mada priča na momente biva usporena, nit se gubi, priča o starijem sinu ide uporedo bez stalne veze sa glavnim tokom filma to ćemo pripisati rediteljskoj nesnađenosti i reći da ovo nipošto nije film koji treba zaobići. Šansa koju je Džodi Foster dala svom starom prijatelju nikako nije bila iz sažaljenja jer je on ulogu izneo sa divnim detaljima, brižnošću i detaljnošću. Kritike na račun lutkinog akcenta su potpuno neosnovane jer ni jednog trenutka nije bilo pokušaja da se prikaže kako Gibson trbuhozbori već je bilo potpuno jasno da on govori kroz lutku te uverljivost akcenta nije ni zahtevana.
Film na odličan način pokazuje koliko daleko bi moderan, uspešan i u svakom polju valjan pojedinac mogao i morao da ode ne bi li profunkcionisao ponovo u društvu. Prihvatajući ogromne žrtve poput stigme bolesnika i ludaka sa lutkom, status i vraćanje u kolosek je stavljeno ispred svega. Ludost tretmana nije dovođena u pitanje nakon što je krenuo da daje opipljive rezutate. Nije preteško zamisliti da će u budućnosti ljudima sa sličnim problemima biti prepisivani takvi ili luđi tretmani jer u prošlosti a i u današnjici imamo na pretek takvih bizarnih primera.
Lekovi su u psihijatriju uvedeni tek sredinom 20. veka a pre toga parola je bila „snađi se” i lekari i pacijenti poput Voltera su se snalazili vrlo dovitljivo. Prvo na listi bizarnih tretmana je svakako lobotomija. Lobotomirani i dalje žive što govori u prilog tome da ono što nam danas izgleda kao slika i prilika pakla – zabadanje instrumenta nalik šilu za led kroz oko u određene delove mozga nije tako jako daleka istorija kao što se čini. O popularnosti metode govori da je sestra predsednika Kenedija, Rozmari, lobotomirana. Potrebu da dopru do mozga bušenjem lobanje ljudi su izgleda imali od preistorijskih vremena te je tretman trepanacije bio jedina poznata terapija za one kojima se „demoni kriju pod lobanjom”. Drevni Egipćani, Persijanci i Inke nisu imali bolja rešenja za epilepsiju, napade migrene i druga duševna oboljenja ali kako objasniti da je pokret koji želi da vrati trepanaciju u tokove regularne medicine aktivan u 21. veku? Od starijih terapija može se izdvojiti i namerno izazivanje insulinske kome. Kada je otkriven hormon insulin 1922. godine, korišćen je za sve bolesti za koje se nije znalo leka a takvih je najviše bilo duševnih. Davan je u ogromnim količinama obolelima od šizofrenije izazivajući insulinsku komu na nekoliko nedelja. Ono što je šokantno da ovaj tretman, iako danas nezamisliv, je ipak bio veoma delotvoran sa procentom poboljšanja od čak 90% među pacijentima. Objašnjenje ovog poboljšanja ni do danas nije poznato.
Ako sve ove metode izgledaju anahrono i zastarelo postoji veliki izbor modernih terapija koje obećavaju vraćanje u kolosek. Pandam post-traumatskom stresu je post-traumatski stres posle otmice vanzemaljaca (PAS – Post Abduction Stress). Terapija komunikacije sa anđelima koji nas okružuju garantuje uspeh u lečenju svih psihijatrijskih bolesti. Ako anđeli ne pomognu, Satana bi mogao zato je i dalje u opticaju terapija satanističkim žrtvovanjem. Sve ovo veoma nalikuje na očaj kome je pribegao Volter kada je progovorio kroz lutku u nadi da će ga ona na čudesan način udaljiti od sopstvenog mozga i problema koji su tu zaključani.
Posle izgubljenog, tužnog, sateranog u ćošak od medija i paparaca čoveka, Gibson u ovaj film kao da prenosi svoja osećanja i pokušaje vraćanja nazad. Miki Rurk je imao svoj veliki povratak u Rvaču a ovo može biti veliki povratak Mel Gibsona (nije šteta pogledati Get the Gringo snimljen kasnije, 2012). Nemoguće je ne uporediti stvaran život sa ovim filmom. I upravo je to glavna draž Dabra. Ovo je pogled na unutrašnji svet jednog glumca čije je greške i patnju ceo svet gledao iz čina u čin, sve pretočeno u odličan film sa velikom simbolikom – koliko smo daleko spremni da odemo, šta da probamo, koliko lica da promenimo i koliko maski da stavimo da bismo bili smatrani normalnima, uspešnima, srećnima i šta nam posle svega toga ostaje. Kraj filma će vas zateći, možda šokirati ali u svakom slučaju zamisliti.
