Te 2009. godine, bio sam veoma uzbuđen i radostan što ću prvi put u životu imati priliku da upoznam Španiju, a posebno prelepu Barselonu. Polazna tačka iz koje sam obišao mnoga mesta u Španiji bilo je poznato letovalište Ljoret de Mar. Tih dana, pored predivne Barselone, na mene je izuzetno jak utisak ostavio doživljaj iz samog Ljoreta koji se tiče derbija Real Madrid – Barselona. Prvo veče u tom mestu bilo je veoma burno, najuzbudljivije tokom osam dana provedenih tamo. Nisam mogao ni da pretpostavim da će tako biti. Lutao sam ulicama Ljoreta, upoznajući se sa mestom koje svetli poput Las Vegasa. U jednom trenutku, dok sam prolazio glavnom ulicom, začulo se gromoglasno vikanje: „Gol, gol, gol!” Pogledao sam koji je datum i odmah se setio da je u toku El Klasiko Real Madrid – Barselona. Ušao sam u kafić. Oko mene su bili navijači Barselone koji su skandirali ime Lionela Mesija koji je doneo vođstvo od 3:1. Nakon toga, dok sam sedeo sa navijačima Barselone, usledila je radost malobrojnih navijača Reala koji su bili izmešani sa nama. Real je dao drugi gol. Scena koja je meni nezamisliva, jer dolazim iz grada, iz zemlje, gde se rivalstvo navijača Crvene zvezde i Partizana meri neverovatnom mržnjom. Slika u kojoj navijači dva naša najtrofejnija kluba sede u istom kafiću, bez sukoba, deluje kao naučna fantastika. Moja radost je bila tim veća što sam imao prilike da se uživo uverim da je španski derbi svetkovina fudbala. Susret ovih rivala je više od fudbala, više od igre; navijači sa toliko strasti bodre svoj klub da je to neverovatno. Ovo je susret istorijski sukobljenih strana Katalonije i ostatka Španije, što u celu priču unosi dodatnu čar i doprinosi veličini ovog susreta. Meč na stadionu Santjago Bernabeu u Madridu završen je šokantnim rezultatom – 6:2 u korist Barselone.
Izašao sam iz kafića, i tek onda se našao u čudu. Jedan relativno miran gradić bio je na nogama. Sa svih strana su se čule pesme posvećene voljenoj Barseloni, a istovremeno su neverovatnu buku stvarale sirene automobila. Slavilo se u Ljoretu, a verujem i u ostalim delovima Katalonije, kao da je reprezentacija Španije postala svetski prvak. Onda sam se na trenutak setio da se u Srbiji ovakva slavlja dešavaju jedino kada reprezentacija ili pojedinac na evropskom ili svetskom nivou osvoje neku od medalja. Standardan folklor našeg derbija su tuče pristalica dva kluba, veliki broj povređenih, uz neizostavno paljenje baklji i lomljenje stolica. Koliko poštovanje postoji u španskom derbiju i među pristalicama dva kluba govori i podatak da se na stadionu u Madridu desilo nešto za pamćenje. U katastrofalnom porazu 6:2, najvatreniji navijači Reala, a zatim i ceo stadion, gromoglasnim su aplauzom pozdravili ikonu i najboljeg igrača Barselone Lionela Mesija, u trenutku kada je tadašnji trener Pep Gvardiola izveo Argentinca sa terena. U skorijoj istoriji, stadion Santijago Bernabeu je aplaudirao samo Ronaldinju koji je, čini mi se, 2005. godine upravo na tom mestu uništio madridski tim. Tada je bilo 3:0 za Barsu.
Ono u šta sam imao prilike da se uverim u tih nekoliko sati jeste činjenica da je rivalstvo na relaciji Real Madrid – Barselona ogromno, ali da je poštovanje još veće. Svi žive za pobedu nad „ljutim” rivalom, ali će sportski pružiti ruku boljem. Kada sam to video, setio sam se priča mog oca i njegovih prijatelja partizanovaca i zvezdaša, koji su mi govorili da su nekad odnosi među navijačima dva naša kluba bili mnogo drugačiji. Kada pobedi Crvena zvezda, od Autokomande do Slavije se formira kolona navijača Zvezde koja kliče u čast pobede nad velikim rivalom, a pristalice Partizana idu pored njih. Isto je bilo kada bi trijumfovao Partizan. To je slika koju sam video u Španiji, a koja je ovde bila zastupljena pre 30–40 godina. U međuvremenu se svest promenila, pa takve slike možemo da vidimo u naprednijim društvima, dok se kod nas bar oni stariji mogu sa setom prisećati nekih dobrih starih vremena.
Podsetiću da se El Klasiko koji sam u kafiću gledao sa navijačima Barselone i po kojim navijačem Reala, odigrao 2. maja 2009. godine. Real Madrid – Barselona 2:6. Poveo je madridski tim golom Iguaina u 11 minutu. Do kraja poluvremena potpuni preokret i najava katastrofe. Prvo izjednačenje Barseloni je +doneo legendarni Tijeri Anri u 17 minutu, da bi Pujol u 20 i Mesi u 35 minutu Katalonce odveli na odmor prednošću od 3:1. Nadu u preokret Realu je nakratko pružio Serhio Ramos u 56 minutu, ali su Anri u 58, Mesi u 75 i Pike u 83 minutu doneli Madriđanima pravu katastrofu. Poraz od 6:2 je jedan od najtežih koji su fudbaleri Reala doživeli u istoriji El Klasika.
