Svedoci smo vremena u kome je naš narod na druga Tita gledao kao na fenomen, kao na neku vrstu božanstva. On je bio najveći nacionalni junak i ujedinitelj. O njemu su ispevane pesme, ispredane priče, sve što se gradilo i stvaralo, stvaralo se u njegovu čast, on je bio neprikosnoveni oreol jedne zajednice, istovremeno je bio temelj, stub i oslonac jednom narodu, predstavljao je odraz jednog nesvakidašnjeg i nepovratnog vremena, koje je odneo sa sobom otišavši na večni počinak. Naši očevi, majke, dedovi sa nostalgijom i setom rado će se setiti minulih dana, pri čemu će se se svi složiti da je tada bilo neuporedivo bolje nego što je danas.

Bratstvo i jedinstvo je nestalo onda kada je rasparčana jedna velika država, a naš narod izgubio je svog nacionalnog junaka, čoveka koji je izbrisao gotovo sve razlike među ljudima. Ljudi više nisu imali sa kim da se poistovete. Turbulentan period koji smo hteli-ne hteli morali da preživljavamo donosio je novi sistem vrednosti, a od čoveka je stvorio individuu primoranu da se bori za svoj opstanak. Slavili smo Miloševića, onda smo poželeli promenu, mlatarali lecima sa natpisom „Gotov je!” na brojnim mitinzima, dizali pesnice visoko, međ’ oblake, osetili ratove, iskusili sankcije, inflacije, bombe…

Primetićemo da je danas odveć raskomadana i rasparčana Srbija postala centar nabujalog patriotizma, lažnog moralisanja, što je rezultat najezde lažnih rodoljuba koji teže nekom prastarom nacionalnom jedinstvu. Nije isključena i činjenica da se sa najezdom „mladih Obilića” mit o Kosovu proširio na sve sfere, ne praveći više razliku između javnog i privatnog. Šešelj, Ratko Mladić, Radovan Karadžić, samo su neki od novooformljenih nacionalnih junaka u koje će sve svoje ideale i težnje skoncentrisati ne tako mali broj samozvanih patriota. Možda je malo suludo jednom nevidljivom niti povezivati ova diskutabilna imena sa legendom srpskog tenisa, Novakom Đokovićem, koji je nekim ničim izazvanim deklarisanjem Srba na ove i one, na naše i njihove, na patriote i izdajnike, i sam gurnut u jedan od ta dva tabora. No, Noletovi uspesi, neosporni su. To se uopšte ne dovodi u pitanje. On je nastojao da sebe, ali i našu zemlju (što će reći i sve nas) reprezentuje u svetu i u tome je uspeo. I na tome smo mu beskrajno zahvalni. Ali i pored uspeha, neosporan je i njegov uticaj na narod. Kad mi neko spomene Novaka Đokovića, meni se odmah pred očima stvori slika ljudi koji sve svoje obaveze odlažu i gotovo satima ostaju prikovani uz svoje televizore, željno iščekujući ishod teniskog meča. Najčešće ime za muško čeljade je – Novak. A tenis je zahvaljujući Novaku postao najpopularniji sport kod nas pa i šire. Dok se ljudi dele i javno žigošu kao izdajnici ili branioci svega što je srpsko, Nole se slavi, s razlogom. Njegovi uspesi učinili su nešto što je samo retkima pošlo za rukom. Reketom je osvajao titule, ali i brisao granice medju ljudima. Sve je ljude spajalo jedno „Nole”.

Pre nešto više od dva meseca dočekala nas je vest da je Novak izgubio u finalu Vimbldona u Londonu, gde je svoje tenisko umeće odmerio sa Škotlanđaninom Endijem Marejem. Ali niko nije bio razočaran. Svima je za oko zapala humanitarna večera koju su organizovali Novak i njegova devojka, Jelena Ristić. Među mnogobrojnim VIP zvanicama našla su se imena poput: Naomi Kembel, Džerard Batler, Kejt Hadson, princeza Judžini, Roni Vud, i drugi. Sva prikupljena sredstva, namenjena su deci Srbije, da bi im se kako Nole kaže, obezbedilo obrazovanje i zdrav, produktivan život.

Još jednom se pokazalo da je Nole čovek velikog srca, veličanstven i kad pobeđuje, ali i kad gubi. Ali, pored toga što je slavljen i cenjen, on je godinama na meti ucene zelenaša, ali i osude. Njegova humanost često je dovođena u pitanje. Nole je prozvan lažnim patriotom, te i da je sve svoje lične interese sakrio iza tog svog patriotizma i humanosti. Tek što je pregurao nepoverenje države i uzdigao se visoko, međ’ najbolje, nije ga mimoišlo potcenjivanje raznih tajkuna i svih onih koji su skupo želeli da naplate svaki njegov uspeh. Ima li u svemu tome istine? Novak -  nacionalni junak, pobednik ili žrtva… Pitam se da li je to samo našem narodu u krvi da tuđu bol i poraz slavi, a svaki napredak nipodaštava i teško podnosi? Da li bi Novak, da je kojim slučajem rođen negde drugde, imao istu sudbinu? Možda nas je kneginja Julija s pravom okarakterisala kao ljude koji sve svoje što imaju niti paze, niti čuvaju. Izvesno je da se neko vešto prikriva iza tih svojih osuda: država, vlast, pojedinci, svejedno je. Izvesno je i da našeg junaka još dugo neće ostaviti na miru. Nole očigledno nekome duguje za svoje uspehe i svoj vanserijski talenat.

Elem, ako se složimo s tim da danas na vlasti imamo tzv. patriotsku Vladu, i kad je već sve zadobilo jedan tako snažan patriotski naboj, i ako se svi danas kunemo u Kosovo, onda i priča o Novaku, prodavcu magle i jeftinog rodoljublja, dobija realan oblik. Na brojnim portalima vode se žučne rasprave o ovome. I nikad nisi načisto sa tim da li su to obični smrtnici, neprosvećena gomila koja nikad nije uspela da stvori nešto u svom životu, te à propos toga osuđuje svačiji trud i uspeh; ili su, pak, baš oni opravdali i dokazali na bilo koji način svoj patriotizam, što im daje za pravo da udare na patriotizam drugih. Dok je za neke patriotizam samo reč, drugi ga oštro brane kako to samo oni umeju. Umesto da traže uporište za svoje osude, ili se bar ostave „ćorava posla” i počnu da razmišljaju o tome kako će prehraniti porodicu i preživeti, ljudi prosipaju priču o tome kako se provode, šta jedu, gde izlaze „truli bogataši” (pročitah u nekom komentaru). Jeftina retorika koju nam ostavi Milošević! Vreme kada se igralo, gradilo, stvaralo za svoju zemlju je pluskvamperfekt. Davno prošlo. Danas se igra za svoj interes! Proći će vreme dok  naš narod shvati da jedino novac pokreće svet, i tada više nikog neće interesovati gde je ručao Novak Đoković, da li su raskinuli Kaća i Bane, i koliko prijatelja na fejsbuku imaju kučići Seke Aleksić. Ako budemo uopšte i postojali tada.