U istoriji, nebrojano puta smo bili svedoci uplitanja politike u sport, iako se svi političari zalažu da, barem formalno, politika ostane van sportskih okvira. Političkih odluka bilo je mnogo, kako u bližoj, tako i u daljoj istoriji, ali retko koja je izazvala toliko pažnje svetske javnosti kao scena na Olimpijskim igrama u Berlinu 1936. godine.

Na čelu Nemačke bio je nacista, Adolf Hitler, poznat po rasnoj netrepeljivosti. Ipak, Hitler je želeo da te 1936. godine Nemačku prikaže u potpuno drugačijem svetlu. Hteo je da prikaže jaku, moćnu zemlju, koja je ujedinjena oko podrške fireru. Koliko su za samog Hitlera ove igre imale značaj, govori i činjenica da je u leto 1936. godine, bar na trenutak prestalo antijevrejsko raspoloženje, koje je bilo veoma izraženo. U Berlinu, domaćinu Olimpijskih igara, izvođeni su ogromni građevski radovi kako bi se grad i Nemačka predstavili u najboljem mogućem svetlu. Dakle, Adolf Hitler je bio svestan ogromnog političkog značaja Igara i koliko je važno da svetskoj javnosti Nemačka bude predstavljena kao jedna fantastična zemlja, iako Nemačka svakako to nije bila.

Prepoznat je i značaj medija. Otvaranje XXI  Olimpijskih igara pratilo je više od deset snimatelja pod diringentskom palicom Leni Rifenštal. Amerikanci su prenosili događaje iz Berlina preko radija. Prvi put su Olimpijske igre prenošene putem televizijskog signala.

Igre su ostale upamćene po fantastičnom ateletičaru Sjedinjenih Američkih Država, Džesiju Ovensu, koji je u Berlinu osvojio 4 zlatne medalje (100 metara, 200 metara, štafeta 4 x 100 metara, skok u dalj). Mnogo prašine diglo se posle Hitlerovog odbijanja da čestita Džesiju Ovensu na ostvarenim rezultatima. Ruku na srce, nije ni bilo predviđeno da Adolf Hitler bilo kome čestita. Međutim, on je mimo znanja organizatora, uvek čestitao predstavnicima svoje zemlje i Finske. Upravo se, po tim saznanjima opravdano postavljalo pitanje: „Zašto to nije učinio u slučaju Ovensa?”.

Mnogima je tada odzvanjao u glavi 15. septembar 1935. godine, kada je u predolimpijskoj godini Hitler potpisao „Nirnberško pravo” i Jevreje proglasio poluljudima. Posle tog događaja, predsednik Međunarodnog Olimpijskog komiteta, Belgijanac grof Anri Baje Latur, zatražio je hitan sastanak sa Hitlerom koji mu je obećao: „Nemačka će poštovati olimpijska načela.”. I zaista, poštovala ih je Nemačka taman toliko da ne okrene svetski olimpijski pokret protiv sebe. Ipak, postupak u slučaju Ovensa bio je neshvatljiv, jer po logici stvari, ako čestitke, makar i tajno, upućujete sportistima dveju zemalja, onda je sportski fer-plej govorio da se tako trebalo postupiti i prema američkom atletičaru.

Ono što je došlo do ušiju javnosti su reči vođe Hitlerove omladine, Baldura fon Širaha, koji je rekao da je kancelar gajio izraziti animozitet prema crnim atletičarima koji su nastupali za SAD. Ipak, ni tada se sa sigurnošću nije moglo tvrditi da je to razlog Hitlerovog ponašanja prema Ovensu.

Razrešenje dileme dao je nešto kasnije i Džesi Ovens, koji je u autobiografiji napisao: „Kad sam prošao pored kancelara, on je ustao, mahnuo mi rukom, a ja sam mu odmahnuo.”. Ovom rečenicom Džesi Ovens je dao odgovor na vrlo ozbiljno pitanje.

Iako je prvobitno trebalo Igre prikazati kao neuspešne u svetu, usledio je u tom trenutku realan zaključak. Nemačka je postigla ono što je htela ovim Olimpijskim igrama. Sportisti ove zemlje bili su najuspešniji sa 33 zlatne, 26 srebrnih i 30 bronzanih medalja. Pokazana je jaka i složna Nemačka, koja je otvorena za posetioce iz celog sveta. Ostvaren je i treći cilj ovih igara, prikrivanje nacizma koji je rapidno rastao. Nacističko rukovodstvo je organizacijom Igara uspelo da zadivi svet.

U poslednjem javnom obraćanju, nekadašnji predsednik MOK-a, Pjer de Kuberten, rekao je: „Ove igre su bile grandiozne i organizovane hitlerovskom snagom i disciplinom. Svet je nesumnjivo bio impresioniran načinom na koji su igre održane i organizovane.”.