Kad je Dražen u pitanju, ponekad sam se pitao da li da gledam kako igra ili da igram. Jer, ako igrate, postoji mogućnost da nešto propustite.
Toni Kukoč, hrvatski košarkaš
Bio je košarkaški Mocart. Bio je igrač neverovatno preciznog šuta i briljantne tehnike. Bio je evropski Džordan, beli Džordan. Klub u kojem je on igrao po pravilu je bio najbolji. On je pomerio standarde evropske košarke. On je Dražen Petrović.
Svaka priča ima svoj početak. Draženova košarkaška priča je počela u narandžastom dresu, u dvorani Baldekin u Šibeniku. „Šibenka” u tim trenucima nije imala značajniju ulogu u jugoslovenskoj košarci. Onda je na parket izašao dečačič od 15 godina, i sve se promenilo. „Šibenka” je igrala dva finala Kupa Radivoja Koraća, 1982. i 1983. Oba je izgubila od „Limoža”. „Šibenki” je 1983. godine oduzeta titula prvaka Jugoslavije i dodeljena je „Bosni”. Naime, sudija Ilija Matijević je dve sekunde pre kraja dosudio faul nad Draženom, koji je potom pogodio oba slobodna bacanja i doneo titulu „Šibenki” u krcatom Baldekinu, sa rezultatom 83:82. Ipak, dan kasnije, 10. aprila, KS Jugoslavije proglašava pobedu nevažećom i zakazuje nov meč na neutralnom terenu, u Novom Sadu. „Šibenka” je odbila da igra taj susret, pa je titula dodeljena „Bosni”. Posle odličnih početaka u „Šibenki”, Dražen nastavlja svoj put ka vrhu u „Ciboni”, sa kojom je dominirao u Jugoslaviji, ali i u Evropi (dva puta šampion Starog kontinenta).
Starije generacije znaju ko je bio Dražen, ali se mnogi iz mlađih naraštaja pitaju po čemu je ovaj košarkaš bio poseban. Odgovora je mnogo. Za početak, Dražen je bio radnik koji je svakom kapi znoja pokazivao želju da svakog dana bude bolji nego što je bio prethodnog. Šutirao je na koš do iznemoglosti. Bio je takmičar u onom najpozitivnijem smislu te reči, želeo je da bude bolji od svih. Za Dražena su, bez ikakve sumnje, na terenu postojale samo dve stvari – lopta i koš kroz koji je loptu trebalo ubaciti što je više puta moguće. Takav stav prema ovoj igri doveo ga je do najviših visina.
Dražen se budio u šest ujutro i odlazio u dvoranu, pa me jedna žena znala zaustaviti i pitati: „Zašto ne date tom dječaku da spava?” Uzaludno bi joj bilo objašnjavati da je Dražen budio mene jer je htio trenirati, a ne ja njega.
Biserka Petrović, Draženova majka
U dvorani Baldekin je imao rezervisan termin mimo zvaničnih treninga. Velika je istina kada od ljudi čujete da ste Dražena mogli da volite ili ne, da treća opcija nije postojala. Mnogi tvrde da je ovakva podela nastala iz Draženovog karaktera koji je bio jedinstven. Njegov moto je bio – uništiti protivnika. Sa juniorima „Olimpije” postigao je 112 poena. Neko bi pomislio da je to ponižavanje protivnika. Međutim, za Dražena je to oduvek bilo samo nadmetanje, težnja da uvek da sve od sebe, da bude najbolji, da pobedi. Kao nekada za Radivoja Koraća, tako je i za Dražena sve bilo normalno. Za njega je bila sasvim obična stvar da ubaci 50 poena, da pogađa slobodna bacanja kao od šale. Zaštitni znak vrsnog košarkaša bila je finta, sećate se – prvo lopta kroz noge, onda iza leđa, i na kraju Dražen šalje protivnika u jednu stranu, a on odlazi u drugu.
Za Dražena Petrovića, emocijama nije bilo mesto na terenu. U to su se uverili njegovi nekadašnji saigrači iz „Šibenke”. Mocart je u dresu „Cibone” u osam prvenstvenih duela protiv „Šibenke” beležio prosečno 40,9 poena. Strašno! Nemilosrdno! Dražen je 1986. godine u Baldekinu urnisao „Šibenku”, ubacivši 52 poena.
3. kolo prvenstva Jugoslavije (13. 10. 1984, Zagreb) Cibona–Šibenka 120:93 (Dražen 45 poena)
14. kolo prvenstva Jugoslavije (19. 1. 1985, Šibenik) Šibenka–Cibona 83:82 (Dražen 29 poena)
10. kolo prvenstva Jugoslavije (14. 12. 1985, Zagreb) Cibona–Šibenka 133:96 (Dražen 45 poena)
21. kolo prvenstva Jugoslavije (8. 3. 1986, Šibenik) Šibenka–Cibona 102:100 (Dražen 52 poena)
4. kolo prvenstva Jugoslavije (21. 10. 1986, Zagreb) Cibona–Šibenka 104:96 (Dražen 28 poena)
15. kolo prvenstva Jugoslavije (31. 1. 1987, Šibenik) Šibenka–Cibona 102:109 (Dražen 46 poena)
4. kolo prvenstva Jugoslavije (10. 10. 1987, Zagreb) Cibona–Šibenka 111:91 (Dražen 40 poena)
15. kolo prvenstva Jugoslavije (23. 1. 1988, Šibenik) Šibenka–Cibona 90:96 (Dražen 42 poena)
Iz „Cibone” Dražen Petrović odlazi u madridski „Real”. U finalu Kupa pobednika kupova 14. 3. 1989. „Real Madrid” je u Atini pobedio „Snajder” iz Kazerte posle produžetka rezultatom od 117:113. Dražen Petrović je u ovom meču u dresu „Reala” postigao zastrašujuća 62 poena. U jesen iste godine, dosanjao je svoj san i zaigrao u NBA ligi. Prve dve godine je proveo u „Portlandu”, gde nije dobio adekvatnu priliku da pokaže svoj potencijal. Konkurencija je bila jaka, ali uprkos tome ostaje nejasno zašto je Rik Adelman, tadašnji trener „Portlanda”, Mocartu pružao tako malo prilika. Na toj poziciji je igrao fantastični Klajd Dreksler. Potom je uz Drekslera na toj poziciji zaigrao Deni Ejndž, pa je postalo jasno da je Dražen suvišan. Prešao je u „Nju Džersi” 1991. godine, i tu dokazao Adelmanu kakvu je pogrešnu procenu napravio. Dve godine kasnije, bio je treći bek šuter lige i član treće petorke. Uz njega, tu su bili Skoti Pipen („Čikago”), Dejvid Robinson („San Antonio”), Tim Hardavej („Golden Stejt”) i klupski kolega Derik Kolmen. Upravo 1993. godine, ekipi „Hjustona” je ubacio 44 poena.
Dražen Petrović se spremao za poslednju utakmicu kvalifikacija za Evropsko prvenstvo u Nemačkoj protiv Slovenije. Da li je iko pomislio da će ga tada u poljskom Vroclavu, 6. juna 1993. godine, poslednji put videti na parketu? Da li je iko pomislio da će poslednji koš u karijeri postići tog 6. juna? Siguran sam da nikome to nije bilo ni nakraj pameti.
Bio je u najboljim igračkim godinama, ali... To je bila jedna od onih vesti koja je odjeknula jače od bilo koje bombe. Trenutak koji se pamti zauvek. To je bio trenutak u kojem je vreme stalo. Umesto da avionom, sa drugovima iz reprezentacije, krene put Zagreba, on je na taj put krenuo sa devojkom, kolima. U stravičnoj nesreći blizu Ingolštada, nešto posle 17 časova 7. juna 1993. godine, na mestu suvozača je poginuo Dražen Petrović.
Na početku sezone 1993/94, Draženov dres sa brojem 3 podignut je pod krov dvorane u Nju Džersiju. Tadašnji trener Čak Dejli je na ceremoniji rekao: „Ne znam da li se uopšte rečima može opisati šta je Dražen značio ovom klubu emocionalno, fizički i na ostale načine. Svi ćemo zauvek pamtiti ono što smo uptavo videli na ekranu, taj osmeh, taj osećaj, taj takmičarski duh, i sa stanovišta košarke izbačaj lopte prema košu. Nikad ga nećemo zaboraviti.”
Dražen Petrović je sahranjen na zagrebačkom groblju Mirogoj. Spomenici u čast ovog košarkaša nalaze se u Lozani, Zagrebu i, naravno, Šibeniku, gde je ispred dvorane Baldekin urađen bronzani spomenik Dražena koji sedi.
Za reprezentaciju Jugoslavije je debitovao 1984. godine na olimpijskim igrama u Los Anđelesu, gde je uzeo bronzu. Na istoj poziciji je sa državnim timom završio i na Svetskom prvenstvu u Španiji 1986. i Evropskom prvenstvu u Grčkoj 1987. godine. U Španiji je bio MVP turnira. Na OI u Seulu 1988. Jugoslavija i Dražen uzimaju srebro. Draženovi najveći uspesi u nacionalnom timu usledili su na Evropskom prvenstvu u Zagrebu 1989.(MVP turnira) i Svetskom prvenstvu u Argentini 1990. godine, kada je Jugoslavija osvojila zlatnu medalju. Po raspadu Jugoslavije je igrao za Hrvatsku, koju je 1992. godine predvodio do finala Olimpijskih igara u Barseloni sa američkim drim timom. Dražen je sa 24 poena bio najefikasniji akter finala.
Bravura na terenu koje je izvodio Dražen bilo je u izobilju. To čarobnjaštvo u njegovim rukama učinilo je da ga svi zapamte i nikada ne zaborave.
Kad god bismo se sučelili, išao je snažno protiv mene, baš kako sam i ja igrao nadmećući se sa njim. Drugačije protiv Dražena nisi mogao. Imali smo nekoliko sjajnih bitki u to vreme. Nažalost, prekratko su trajale.
Majkl Džordan
