Korać je imao blistavu tehniku i ogromno znanje. Bio je jak, imao je izuzetan osećaj da proceni trenutak za ulazak pod koš protivnika, a kada bi se tamo našao bio je nepogrešiv.
Profesor Aleksandar Nikolić
Krajem tridesetih godina prošlog veka, tačnije 5. novembra 1938, u Somboru je rođen dečak koji će obeležiti jednu dekadu srpske, jugoslovenske i evropske košarke. Pored jedinstvenog talenta za košarkašku igru, ovaj dečak će postati prepoznatljiv po mnogo čemu. Iako je njegov talenat za sport bio neosporan, više nego očigledna su bile i njegove sklonosti ka prirodnim naukama. Interesovanje je pokazivao i u oblasti slikarstva, književnosti, muzike. Kratko i jasno – Radivoj Korać.
Proslavljeni košarkaš je bio iz ugledne porodice; majka Zagorka iz stare somborske građanske porodice Gradinski, dok je otac Bogdan bio iz svešteničke familije. Posle Drugog svetskog rata, porodica Korać, izuzetno obrazovana, dobija premeštaj u Beograd. Ubrzo Bogdan, glava porodice, biva osuđen i odveden na Goli Otok na dve godine. Popularni Žućko, kako su Radivoja Koraća zvali, išao je u osnovnu školu „Vuk Karadžić”, a onda u Drugu beogradsku gimnaziju. Poseban dar je imao za fiziku i matematiku, tako da izuzetni rezultati na Elektrotehničkom fakultetu nisu bili iznenađujući. Košarkaške obaveze i tragična smrt sprečili su ga da diplomira.
Na juniorskom turniru 1956. godine Korać je nagovestio ogroman potencijal, postigavši 33 poena u podmlatku BSK-a (nekadašnje ime OKK-a Beograda). U reprezentaciji Jugoslavije debitovao je 1958. i nemerljiv doprinos razvoju košarke u Jugoslaviji i Evropi davao punih 10 godina. Bio je predvodnik generacije koja je utabala put svim većim uspesima srpske i jugoslovenske košarke u godinama i decenijama koje su usledile. Bio je predvodnik generacije koja je 1961. godine na Evropskom prvenstvu u Beogradu osvojila prvu medalju za Jugoslaviju. U finalu su bolji bili igrači Sovjetskog Saveza. Iako je bio krilni centar, Korać nije bio naročito skočan. Imao je fenomenalan dribling i izuzetno brz izbačaj lopte. Bio je mašina za davanje koševa. Igra telom je bila njegov zaštitni znak do te mere da je izluđivao protivnike, posebno Francuze. Oni su smatrali da je ta igra telom koju forsira Korać zapravo igra u kojoj on pravi mnogo faulova. Francuzi su otišli toliko daleko da su napravili film o tome i odneli ga u sedište FIBA, pokušavajući da dokažu sudijskoj organizaciji da je Korać grub igrač. Međutim, sudije iz više zemalja su pregledom materijala ustanovile da je Žućkova igra potpuno čista.
Radivoj Korać je ostao zapamćen i po vrlo neobičnom stilu izvođenja slobodnih bacanja, sa dve ruke odozgo, sa loptom koja se nalazi malo iznad terena u trenutku kretanja u izbačaj. Zbog ogromne popularnosti, Žućko je bio gost u televitijskom šou programu u Belgiji. Voditeljka ga je upitala: „Gospodine Korać, koliko slobodnih bacanja možete da pogodite iz 100 pokušaja? Korać je odgovorio 70 do 80. U tom trenutku se u studiju pomerila zavesa iza koje je, na zaprepašćenje svih, bio koš! Voditeljka je zamolila Žućka da svoju tvrdnju dokaže. Korać je prihvatio izazov i pogodio svih 100 bacanja.
Žućko je bio sportski genije, izuzetno inteligentan igrač, vrstan strelac. Najbolji strelac Prvenstva Jugoslavije čak sedam puta, sa prosekom poena od 32,7. Ovaj rekord nikada nije oboren. Još je jedno dostignuće Radivoja Koraća i dalje na snazi i teško da će ikada biti premašeno. Njegovih 99 poena u jednoj zvaničnoj evropskoj utakmici je magična granica koju će bilo ko teško nadmašiti (jedino je Vilt Čemberlen u utakmici NBA lige postigao 100 poena). Naime, 14. januara 1965. godine u Hali 3 Beogradskog sajma, ceo svet je video rekord koji je gotovo 50 godina kasnije i dalje na snazi. U utakmici Kupa šampiona između OKK Beograda i švedskog Alvika, Korać je stao na magičnih 99 poena. OKK Beograd je pobedio sa 155:57. U dve utakmice Korać je Šveđanima ubacio 170 poena.
Koliko je Korać bio lucidan najbolje je opisao profesor Aleksandar Nikolić: „Sećam se jedne utakmice u Atini, gde smo igrali protiv Grčke. Jedan njihov igrač je tada protiv nas igrao verovatno utakmicu života. Nismo mogli da ga zaustavimo – punio nam je koš. U poluvremenu, Žućko mi se diskretno obratio: ’Profesore, dajte da ja probam da ga držim!’ Malo iznenađen, pristao sam, a onda se dogodilo čudo, i za mene i za sve prisutne, ali ne znam da li i za Koraća. On je tako dobro pokrivao tog momka da nam ovaj u nastavku nije dao nijedan koš! Zaustavio ga je bez ličnih grešaka, znanjem, inteligencijom i tehnikom.
Pored neospornih košarkaških kvaliteta, Radivoja Koraća su krasili i oni ljudski, pre svega skromnost. Materijalno mu apsolutno nije značilo. Tadašnji direktor Crvene zvezde Aleksandar Saša Gec za prelazak u crveno-beli dres mu je ponudio dvosoban stan i „tristaća” (FIAT 1300). Korać je ponudu glat odbio, uz reči: „Hvala ti, Saša, ali mene to stvarno ne interesuje.”Žućko je u svakom pogledu bio jedinstven. Prvi džemper na V izrez i prvu ploču „Bitlsa” u Beograd je doneo Korać. Za „Bitlse” je u direktnom javljanju iz Londona rekao: „Ljudi, ovde sviraju neki Bitlsi. Mnogo su dobri! Zapaliće svet!” Bio je čest gost Narodnog pozorišta. Divio se Crnjanskom, Lubardi, Konjoviću, Andriću. Sa nobelovcem Andrićem imao je dragoceno poznanstvo. Ivo Andrić ga je pozvao da zajedno dočekaju novu 1963. godinu, što je za košarkaša bila ogromna čast.
– Dobro veče. Izvinite što ja upadam ovako – govorio je Korać ulazeći u stan Andrića.
– Već sam pomislio da ste nas zaboravili – odgovorio je nobelovac.
– Ovo je za Vas.
– „Pigmalion”. Na engleskom. Imam i ja nešto za Vas. Dve karte za Kup šampiona sledeće nedelje na Sajmištu.
Radivoj Korać je voleo da sa Andrićem priča o književnosti, daleko više nego da ode na bilo koju od mnogobrojnih žurki na koje je bio pozivan.
Košarkaš se trudio da ispoštuje svakog, i to ga je, sudbinski gledano, koštalo života. Iako je trebalo da put Beograda krene po odigranom prijateljskom meču Jugoslavije, Korać je povratak iz Sarajeva odložio za naredni dan. Razlog je bio intervju koji je dao Tomi Počaniću, reporteru „Oslobođenja”, 2. juna 1969. Odmah posle razgovora krenuo je svojim kolima za Beograd. Žureći na reprizu predstave „Kosa” u Ateljeu 212, na 12 kilometara od Sarajeva, tog 2. juna ućutala je i zanemala cela Jugoslavija, Evropa, svet. U 30. godini života poginula je košarkaška legenda Radivoj Korać – Žućko. To je bio događaj koji je duboko potresao ceo prostor bivše Jugoslavije. Kilometarska, nepregledna kolona ljudi je pored puta u neverici, suzama iz Sarajeva put Beograda ispratila kovčeg sa telom legende srpskog i jugoslovenskog sporta. Na taj način je svako od prisutnih želeo da oda priznanje jednom od najvećih i najboljih košarkaša Jugoslavije svih vremena. Srpski književnik Ivo Andrić je svaku posetu Sarajevu završavao obilaskom spomenika na mestu Koraćeve pogibije.
Sa OKK Beogradom je osvojio četiri prvenstva Jugoslavije (1958, 1960, 1963, 1964). U deset sezona, za beogradski tim je odigrao 169 utakmica postigavši fascinntnih 5773 poena (34 po meču). Prvi strelac Standarda iz Liježa bio je u sezoni 1967/68 kada je ovaj tim osvojio titulu u Belgiji. Igrajući za Petrarku iz Padove bio je najbolji strelac italijanskog prvenstva, sa 592 poena na 22 utakmice. Najbolji strelac prvenstva Jugoslavije bio je sedam puta: 1957. (524 poena – 29,1 po meču), 1958. (633 poena – 35,2), 1960. (666 poena – 37), 1962. (639 poena – 30,5), 1963. (621 poen – 34,5), 1964. (473 poena – 26,3), 1965. (695 poena – 31,6). Pored već pomenutih 99 poena na utakmici Kupa šampiona, Radivoj Korać je na prvenstvu postigao 74 poena protiv zagrebačke Mladosti.
Reprezentativni dres je obukao 157 puta, i postigao 3265 poena (20,8 po meču). Najviše pogodaka u nacinalnom timu postigao je na utakmici protiv Izraela – 42. Na 91. meču reprezentacije bio je najbolji strelac. Sa Jugoslavijom je osvojio pet zlatnih medalja (Balkanske igre 1961, 1962,1963,1964,1967), pet srebrnih (olimpijske igre 1968, svetska prvenstva 1963. i 1967, evropska prvenstva 1961. i 1967) i jednu bronzanu na EP 1963. Najbolji strelac kontinentalnih šampionata je bio tri puta (’61. u Beogradu – 216,’63. u Vroclavu – 239, ’65. u Moskvi – 195 poena), a olimpijskih igara jednom, u Rimu 1960. – 192 poena.
Svetska kuća košarke (FIBA) je 1971. godine, na predlog tadašnjeg sekretara Vilijama Džounsa, pokrenula evropsko takmičenje pod nazivom Kup Radivoja Koraća. Pehar koji je dodeljivan pobedniku takmičenja zvao se Žućkova levica – otisak u zlatu. Ovo evropsko takmičenje ugašeno je 2002. godine. Kup Srbije nosi ime proslavljenog košarkaša. U Beogradu, ugao Knez Mihailove i Obilićevog venca je Ćošak Radivoja Koraća – nekada mesto sastanka Koraća sa svim poznanicima i prijateljima. Radivoj Korać je primljen u evropsku Kuću slavnih odmah po njenom otvaranju, 1. marta 2007, u Alkobendasu, predgrađu Madrida.
Radivoj Korać je sahranjen uz najviše državne počasti u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu. Prvi je sportista koji je sahranjen u Aleji. Na izričit zahtev tadašnjeg predsednika Jugoslavije Josipa Broza Tita, kovčeg sa posmrtnim ostacima bio je prekriven olimpijskom, a ne državnom zastavom.
On je bio veći od zemlje koju je predstavljao. Pripadao je celom svetu!
