„Ovo je bio logor za srpsku elitu, za sve one od kojih je Austrougarska strepela.“
Miladin Nikolić Rasinski
Obala Nežiderskog jezera. Severni deo austrijske pokrajine Burgenland. Periferija naselja zvanog „Novo naselje na jezeru“. Na samo 15 kilometara od sadašnje mađarske granice, krajem leta 1914. godine osnovan je logor Nežider koji je za cilj imao masovno uništenje Srba. Po nameni se nije razlikovao od drugih mesta ovog tipa širom Austrougarske monarhije. Ipak, ovaj logor se po jednom detalju razlikovao od ostalih. Naime, upravo ovde u Nežideru je zatočen bio veliki deo srpske intelektualne elite. Zarobljenici logora bili su pesnik Sima Pandurović, naučnik Milutin Milanković (odveden 21.10.1914), novinar Krsta Cicvarić, slikar Marko Murat, arhitekta Jovan Ilkić, Jelisaveta Načić – prva žena arhitekta u Srbiji, gospođa Binički sa dvoje dece, dr Milorad Nedeljković. Ovde su bili novinari, književnici, pesnici, glumci, profesori, učitelji, narodni poslanici, advokati, sudije, lekari itd. Apsolutno svi iz intelektualne elite su ispunili nežidersko grotlo pakla. Svi su dobijali oznaku W. U ovoj priči su posebno potresna sećanja nekadašnjih logoraša. Jedan od preživelih, Dušan Krivokapić zapisao je: „U ovaj logor je ušlo 14500 srpskih i crnogorskih žitelja; u lageru je svoje kosti ostavilo 9700; iz lagera je golu dušu iznelo 4800 lica.“ Prema navodima Rajsa, u Nežideru je bilo 160 sveštenika. Baraka u kojoj su oni boravili zvala se „popovska baraka“
Ceo logor je bio besprekorno obezbeđen, ograđen bodljikavom žicom. Istovremeno, spolja i iznutra bio je osvetljen izuzetno jakim petromaks – lampama koje su bile postavljene na visoke stubove. Za razliku od drugih logora, u ovom su uslovi za život bili nešto bolji nego što je bio slučaj u Nađmeđeru, Ašahu na Dunavu, Baldogasonju, Aradu itd. Ipak, ti „nešto bolji uslovi“ nisu mogli sprečiti da ovaj logor mimoiđu brojne zarazne bolesti, od kojih su zatočenici masovno umirali. Sećanja preživelih govore više od svake misli koju bih napisao. Koliko je bila strašna patnja zarobljenika u austrougarskim logorima, osvrćući se na boravak u Nežideru, najbolje je opisao Milutin Milanković: „Na severnom kraju Nežiderskog jezera leži mala varošica istog imena, a sada je Austrijanci zovu Nojsidel. U njoj je za vreme vladavine Marije Terezije i njenog sina Josifa podignuta velika kasarna za puk broj 2 mađarskih husara. Kada, avgusta 1914, taj puk odjaha na bojna polja Galicije, a njegova kasarna ostade prazna, pretvoriše je u zatočenički logor državljana Srbije koji su se na početku rata zatekoše u Ugarskoj polovini monarhije i onih neboraca Srbije koji u toku rata padoše u ropstvo. U taj logor dovedoše i mene i uvrstiše me u zarobljenike. Ona uska kapija pred kojom su stajali stražari i one rešetke na spoljnim prozorima podsećali bi me na moje ropsko stanje. Pa neizvesnost dokle ću tako čamiti.“
Milanković dalje opisuje dolazak sunarodnika u Nežider: „Izmučeni ratnim događajima, iscrpljeni mukama transporta u zabravljenim furgonima, izgledali su kao aveti. Strpaše ih u prizemlje kasarne gde su se pre toga nalazile konjske štale. Počeše umirati kao mušice, spočetka po jedan dva dnevno, a kasnije njih sve više i više. Njihova pričanja ubiše u nama svaku nadu i osetismo svu težinu robovanja.“
Posebno potresni su bili zapisani iz pera ovog naučnika o smrti koja je harala logorom : „Život u logoru bivao je sve teži. Onde se bolest ugnjezdila, a smrt kosila. Bilo je dana kada iz našeg kruga odnesoše u izvesnim vremenskim razmacima jedan za drugim 10 leševa, da ih bace u jamu. Tek što bi se u nama stišao užas takvog jadnog prizora, sledovao bi mu idući. Zato nam se pričinjavalo da je broj umrlih još veći.“
Komandant logora bio je Julijus Vajngraber, izuzetno poznat po svojoj strogoći. Pod njegovim pritiskom dr Grinfeld je menjao dijagnozu preminulih. Tako je izgladnelost zapravo vođena kao iznurenost srca. Doktor Grinfeld je jednom rizikovao život kada je komandanta Vajngrabera upitao:“Zašto mi šaljete ljude u bolnicu? Ja sam učio da lečim ljude od bolesti, ne od gladi!“
U logorima na tlu Austrougarske, ljudi nisu ponižavani samo tokom života, već i kad bi preminuli. O tome se jasno može saznati iz sećanja Dušana Krivokapića, koji je bio svedok sahrane svoje majke:„Po dvadeset leševa strpavano je u jednu raku. Pokojnici su sahranjivani kao životinjske lešine bez opela, bez preliva kapljom zavetnog pića, bez simbola hrišćanstva na grobu. Na humkama bi bile postavljene tablice sa brojem srpskih civila.“
Logor Nežider je prestao sa radom 31. oktobra 1918. godine.
Obično u svojim tekstovima dajem završni komentar. U ovom slučaju, iza gore navedenih sećanja ostaće tišina. Zanemeo sam i jednostavno ne mogu da pronađem prave reči da opišem lično stanje dok sam čitao iskustva ljudi koji su preživeli strahote Nežidera. Na početku, nisam puno znao ne samo o Nežideru, već o većini logora koji su se nalazili na tlu Austrougarske. Ali pišući i otkrivajući informacije, kojih inače nema mnogo, o Nađmeđeru, Aradu, Mauthauzenu, vrata su se polako otvarala i dovela me u svet Nežidera. Kao što sam napomenuo, podataka o ovim događajima nema puno, pa sam pokušao iz dostupnih izvora da napravim priču koja bi bar malo približila našoj javnosti događaje od pre 100 godina. Žrtva naših predaka zaslužuje da se priča o ovim događajima prenosi sa kolena na koleno. Njima dugujemo naše postojanje.
Na kraju, priču o logorima monarhije zaključiću podacima, o srpskim žrtvama, koji su prihvaćeni na Konferenciji mira u Versaju 1919. godine. U austrougarskim najvećim logorima bilo je zatočeno 147677 vojnika, od kojih je 50 hiljada preminulo. U periodu od 1914–1918. u logorima je boravilo 50 hiljada civila, od kojih je 20 hiljada preminulo. Zvanična procena je, da je u logorima Austrougarske život izgubilo oko 70 hiljada vojnika i Srba srpske nacionalnosti. Međutim, istina je da se broj žrtava nikada neće utvrditi, posebno u broju stradalih civila. Austrougari su uništili zvanične papire u kojima je jasno pisalo koliko je žrtava bilo jer je to bio jedini način da prikriju stvarne cifre, a kako ne bi bili optuženi za kršenje svih međunarodnih povelja koje su govorile o zaštiti civilnog stanovništva.
BROJ ŽRTAVA U AUSTROUGARSKIM LOGORIMA |
||
Ime logora |
Broj srpskih logoraša |
Broj žrtava |
Arad tvrđava |
15000 |
4317 |
Doboj |
45791 |
8000 |
Nađmeđer |
21000 |
5927 |
Nežider |
14500 |
9700 |
Boldogasonj |
11613 |
7000 |
Šopronjek |
25000 |
5715 |
Mauthauzen |
15000 |
8256 |
Ašah na Dunavu |
10903 |
5362 |
Jindrihovice* |
40000 |
8700 |
|
198807 |
62977 |
*U broj žrtava u Jindrihovicama, zbirno su navedeni ekshumovani sa logorskih groblja Hajnrihsgrin (Jindrihovice), Broumov, Prag-Olšani, Heb. Sva tela su položena u zajedničku spomen kosturnicu u Jindrihovicama, ukupno 7100. Preostalih 1600 je pronađeno par kilometara dalje, gde je na većem broju spomenika upisano ime i prezime žrtve. Zbog nedostatka mesta u spomen kosturnici oni nisu ekshumovani.
Comments
У тексту има доста нетачних
ovaj Isidor mi liči na nekog
Postoji jedan mali problem u
Bravo. Dokle god dopustamo