Pobednici konkursa - poezija i proza

Imao je težak korak, kao da se sve breme koje je nosio, utopilo u te korake. Teške oči, i težak pogled, kao zatvorska kapija; on je vrlo dobro znao koliko istine ima u tome. I to ga je bolelo, kao i ožiljak koji se na svaku promenu vremena javljao u vidu bokserskog udarca u pleksus! Nije najbolje iskoristio karte koje mu je život dodelio, i zato je tropa, obeležen, i odbačen od društva. Ali igrao je hrabro, i nije mnogo mario za to, mogao je biti neko bitno mudo, u odelu, sa kravatom, ali to ga nikada nije previše zanimalo. Verovao je u junaštvo, ljubav, kao naivni srednjoškolac, i verovao, kako je samo slepo verovao - ljudima! E, sada, to bi mu se možda i vratilo, ljudi ko ljudi, neko je znao da ceni ono u šta je verovao, a neko, pak, nije. Ljudi vole uspeh, moc, novac, postaju pohlepni i gramzivi, postaju sve ono što on nikad nije voleo, niti je težio tome. I onda priča ide svojim tokom, bez greške, po istom scenariju, jer taj tok je neminovan, velika sila je potrebna da bi se promenio tok reke. Voleo je život, i život je voleo njega, ali na neki jako čudan nacin, i sa jako čudnim smislom za humor. Znao je i da se smeje, da voli, da goni život, zauzda ga, a onda ga život zbaci svom silinom na zemlju, i opet iz početka. Uvek je bio tu za drugare, neke lažne, neke prave. A tu su i rave, jeftini pogledi u skupoj šminci i još skupljoj garderobi; u toj gunguli nema pravila, niko ne pita, ali sve se zna. Ljudi vole moć, i on je to znao, nije izabrao put, hteo je prečicom. Moć te čini jakim, i što si jači postaješ slabiji. Ljudi oko tebe postaju neljudi, pohlepnim očima te gledaju kroz prizmu njihovog neuspeha, ljubomorni na čestitost tamo gde joj nije mesto, i na uspeh koji nikada neće imati. Verovao je neverama, a to ima cenu! Padala je kiša, oblaci su plakali kao i ona, kao i mnogi oko nje, bagremovo drvo je dobilo svoju najnezahvalniju ulogu.

A moglo je biti drugačije...

Autor: Ivica Milijić