Ne volim žurke, niti splavove i klubove... Ne volim mesta na kojima su ljudi zbijeni i gde zbog glasne muzike niko nikoga ne može da čuje. Ja sam od onih mirnih tipova ljudi kojima najviše prijaju kućne sedeljke, šetnje sa društvom i okupljanja po parkovima i kafićima. Nemam strpljenje koje bi podržalo moj boravak na bučnim i skučenim mestima, a ono je ove nedelje stavljeno na probu...
Naime, moja dobra drugarica sa fakulteta slavila je rođendan. Nemamo isto društvo, ne zalazimo na ista mesta, niti slušamo istu muziku. Međutim, i pored tih razlika našle smo se negde na sredini i već dosta dugo se dobro družimo. Plan za njen rođendan je bio ovakav: najpre doći kod nje kući, napiti se, a potom otići u jedan „vrlo zanimljiv i dobar klub”, kako mi ga je preko telefona opisala. I otišla sam kod nje, nisam se napila, a potom je nas šestoro otišlo u jedan klub nazvan „Vrtoglavica”. Samo ime odgovara mestu: sastoji se iz tri „nivoa”, na jednom se pušta elektro-gotik (tako mi je objasnila vrstu muzike koja je treštala) i još jedna vrsta muzike čije ime nisam uspela da upamtim. Na drugom „nivou” se pušta lagana muzika, dok na trećem uvek svira neki bend.
Naravno, mi smo bili tamo gde je najbučnije i najskučenije: u delu gde se pleše – na prvom „nivou”. Kada je Majka Priroda delila talente meni je zaboravila da udeli elementarni osećaj za pokret. I tako, na svakoj žurki, ja završavam u uglu sa glavom koja se klati u ritmu ili nogom koja cupka, sve dok ne nađem nekog, ili umornog, ili nezainteresovanog za ples da sa njim započnem razgovor.
Dok smo čekali u redu da uđemo u „Vrtoglavicu” primetila sam jednog mladog čoveka, posve neobično obučenog i sa frizurom koju nikada ranije nisam videla da neko nosi. Dok ga je pretresao, čuvar mu je rekao: „Mali, ovaj put bez skidanja i performansa, važi?” Zbunjeno sam pogledala u drugaricu, a u znak odgovora ona je samo slegla ramenima.
Otvaranje vrata kluba nekako je samo po sebi kod mene stvorilo asocijaciju na otvaranje vrata pakla: mračna prostorija, a u njoj gomila ljudi obučena u crno, sa previše šminke na licu, koja skače u ritmu muzike. Tu smo sreli još neke poznanike, ali meni je sve odvlačilo pažnju od ljudi sa kojima sam bila. Ubrzo sam shvatila šta je čuvar mislio pod onim „nema performansa”, a moje oči lutale su sa jednog lica na drugo u istinskom čudu. Kako sebe u šali uvek nazivam „profesionalnim posmatračem”, istog trenutka je moja „profesionalna deformacija” uzela maha, što je rezultiralo smehom mog društva koji su, po njihovim rečima, „gledali moje preneraženo lice”.
Svi su odmah počeli da igraju, a ja sam blizu šanka stajala nalakćena. Do mene je stajao jedan mladić, koji je bio deo našeg društva, ali podjednako nezainteresovan za igranje i razgovor kao i ja. I on mi se činio kao jedna od najprijatnijih osoba na skupu – jer, iako se nismo znali, činilo mi se beskrajno prijatnim što imam sa nekim da stojim i ćutim. Kasnije se moj drug po ćutanju izgubio u masi, a ja sam ostavljena da tupo stojim među ovom razdraganom gomilom. I onda pomislih da mogu čitavu noć da stojim za šankom kao budala, osećajući se bedno, a potom kući da se vratim nezadovoljna ili mogu i sama da krenem da igram, pa šta bude - nek bude. „Gore od mog igranja su sigurno videli”, pomislih, i tada, sa rukom na šanku, počeh da se klatim u ritmu muzike. Kako je vreme prolazilo, tako se moje telo sve više i više odvajalo od šanka, a na kraju je i moja ruka napustila njegovu površinu i ja sam skakala, bacakala se – uživala! To su primetili i ostali, i kao da sam tek tada primljena u društvo, svi smo igrali zajedno i smešili se jedni drugima. Sva moja prethodna postiđenost je nestala. Punih četiri sata smo plesali. Iz kluba sam izašla oznojena, ali dobro raspoložena.
Nešto sam i shvatila tokom mog boravka na tome mestu: da, iako mi nešto ne prija, iako se nalazim u situaciji koja meni ne odgovara, uvek imam dva izbora: jedan je da pasivno stojim i čekam da vreme prođe, a drugi da ipak nešto preduzmem kako bi mi bilo bolje. Izabrati drugu opciju je, za mene, sada sasvim jasno rešenje: život je kratak, vreme je jedina stvar koju u životu ne možemo vratiti i treba ga iskoristiti na najbolji način. A i da sam tupo stajala, nikada ne bih mogla da kažem da mi je to jedno od najlepših iskustava u poslednje vreme, da sam se lepo provela i iskreno uživala. Ne bih probala nešto novo, drugačije i nepoznato, i ne bi mi, plešući, prišao mladić, jednako čudan kao i sam klub, i rekao da je „čitavog života čekao na mene”.
Comments
wtf? sta je poenta ovog
Hmmm