Azurna obala

Submitted by Aleksandar Mili... on 19/12/2015 - 23:00

Azurna obala 1

Kada se pomene Azurna obala većina ljudi će pomisliti na tri glavna mesta na ovom potezu. To su Kan, Nica i Monte Karlo. Obilazak ovog predivnog dela Evrope započeo sam na pomalo neobičan način. Prva stanica nije bilo nijedno od pomenutih mesta, već parfimerija Galimard u Grasu. U njoj sam imao prilike da čujem pojedinosti o načinu proizvodnje parfema, uz mogućnost da parfeme koji će tek biti izbačeni na tržište kupim po višestruko manjim cenama.

Na dvadesetak minuta vožnje od Grasa nalazi se Kan, grad najpoznatiji po Međunarodnom filmskom festivalu. Na trenutak sam se iznenadio kada sam kročio na tlo grada – bila je prilična gužva. Međutim, ubrzo mi je postalo jasno da su u toku završne pripreme za pomenuti festival, koji je trebalo da počne za nekoliko dana. Obilazak grada sam započeo od poznatog šetališta La Kroaset (La Croissette). Prvo značajnije mesto na koje sam naišao bila je Filmska palata. Crveni tepih je bio postavljen i spreman da primi zvezde festivala. Sećam se da su mi rekli da su najzvučnija imena te godine na festivalu reditelji Pedro Almodovar i Kventin Tarantino. Ispred same palate nalaze se otisci svih onih koji su dosad osvajali nagrade. Srpski film se nalazi u samom vrhu u istoriji Kanskog festivala, zahvaljujući reditelju Emiru Kusturici koji je jedan od retkih koji je uspeo da dva puta osvoji prestižnu Zlatnu palmu (Palme d’Or). Ovo najznačajnije priznanje osvojio je 1985. godine za film „Otac na službenom putu” i 1995. godine za film „Podzemlje”.

Azurna obala 2

Od palate sam nastavio dalje šetalištem. Ubrzo sam ugledao nešto fascinantno. Na plaži su bile napravljene dve ogromne figure od peska. Prvu je činila grupa sirena koje napadaju morsko čudovište, a druga figura je veoma podsećala na kralja Tritona iz čuvenog Diznijevog crtanog filma „Mala sirena”. Posle nekoliko minuta hoda ponovo sam stao. Pogled mi je bio uperen ka izuzetno poznatom hotelu Karlton. Mnogi bi rekli da je to hotel kao i svaki drugi, ali je za mene bio veličanstven. Pošto je polako počeo da se spušta suton, hotel su prekrile senke. Prizor je bio pomalo jeziv, kao da to mesto u sebi skriva neku tajnu, nešto zlokobno. Stekao sam utisak da je ovaj naizgled običan hotel po nečemu specifičan. Potvrdu sam dobio nekoliko trenutaka kasnije. Naime, ovo je hotel koji jedini na svetu ima specifičnu sobu – sobu za samoubice. U njoj postoji samo okrugli sto na kome se nalazi pištolj. Platite sobu da biste se ubili. Neverovatno! Obišao sam Srpsku ulicu, a zatim se uputio nazad. U povratku sam prošao pored hotela Mažestik Barier i palate Stefani. Ponovo sam se zaustavio ispred Filmske palate, sa čije se leve strane nalazi spomenik Žoržu Pompiduu, nekadašnjem premijeru i predsedniku Francuske. Premijer je bio u periodu 1962–1968, da bi 1969. godine postao predsednik Francuske, zamenivši na toj funkciji Šarla De Gola.

Azurna obala 3

Najmanje vremena sam proveo u Nici, ali dovoljno da steknem predivan utisak o ovom mondenskom gradu. Nica je poznata pod imenom Kraljica Azurne obale. Znatiželjno sam stupio na Šetalište Engleza (Promenade des Anglais) i počeo ponosno da koračam čuvenim biserom o kojem sam slušao samo u pričama. Priča je sada bila pod mojim nogama. Preko puta šetališta nalazi se najpoznatija građevina – Hotel Negresko. Sagradio ga je, 1912. godine, rumunski biznismen i violinista Anri Negresko, po nacrtima arhitekte Edvarda Nirmansa. Predvorje hotela je teško opisivo, ostavlja bez daha. Ovde se nalazi najveći kristalni luster na svetu, sa zanosnom plesačicom neobičnih proporcija koja se okreće u ritmu muzike. Ispred hotela se nalazi šarena statua Negreska. U daljini, na popriličnoj visini, video sam prelepo osvetljenje. Bilo je to brdo Kolin di šato (Coline du chateau) sa čijeg vidikovca kažu da se pruža prelep pogled na grad. Nažalost, nisam imao prilike da osetim draž i to uzbuđenje da mi grad bude kao na dlanu. Saznao sam da se na brdu nalazi utvrđenje Belanda Tauer, sa vodopadom koji pada sa najviše tačke u Nici (302 m) i raspršuje se u milion kapljica. Kuda god sam krenuo put me je vodio preko Trga Mesena, gde se nalazi predivni Vrt Alberta Prvog prepun ruža puzavica. Na šetalištu Engleza smešten je čuveni Rul Kazino, i to u okviru hotela Meridien. Osim kockarskih, ovo mesto pruža i mnoge zabavne sadržaje, pa i ne čudi naziv Mulen Ruž Azurne obale. Kao što sam rekao, malo vremena a mnogo toga da se vidi. Vreme je da nastavim dalje ka Kneževini Monako i evropskom Las Vegasu – Monte Karlu.

Autoput prema Monte Karlu je na nadmorskoj visini od 1000 metara. Ono što se moglo zapaziti prilikom spuštanja prema ovom gradu jeste fenomenalan pogled. Pogled je takav da vas prosto mami da skočite dole. Prvo sam otišao u Kneževinu, dok je Monte Karlo ostao ispod mene. U Kneževini Monako vladala je grobna tišina, jedino su se čuli koraci turista kojih je, iako kasno uveče, bilo mnogo. Lagano sam prolazio pored velelepnih građevina palate Grimaldijevih i katedrale u kojoj je sahranjena princeza, meni poznatija kao glumica Grejs Keli. Ona je sa Kerijem Grantom igrala glavnu ulogu u Hičkokovom filmu „Uhvati lopova”. Naravno, nedaleko od palate sam zastao da bih bar na trenutak uživao u očaravajućem pogledu koji se pružao na Monte Karlo noću. Tu sliku koja mi je sada bila pred očima viđao sam samo na razglednicama. Gledati ovo mesto sa tolike visine neopisivo je – ogromni neboderi koji liče na slagalicu koja bi se jednim pokretom ruke rasturila u hiljadu delova.

Bogatstvo grada i luksuz se vide na fasadama svake kuće, zgrade. Putevi su jednosmerni tako da se centar Monte Karla ne može promašiti. Parkinga nema jer su ulice jako uske, ali garaža ima dovoljno. Prvo što sam primetio jeste to da je Monte Karlo grad predivnih i prelepo uređenih parkova. Jedan upravo takav se nalazi u centru. Iz njega sam stupio na glavni trg. Prvo sam video poznati Grand Kazino. Sa moje leve strane nalazio se jedan manji kazino, a sa desne oličenje luksuza – hotel Pariz. Muškarci u kazino mogu ući u farmerkama i dugim rukavima, a devojke... Šta mislite? Devojke su u najvećem broju slučajeva oskudno odevene, tako da sam stekao utisak da i gole mogu u kazino. Stajao sam ispred Grand Kazina i nemo posmatrao automobile koji su tu bili parkirani. Jedan do drugog su stajali Porše, Ferari, Lambordžini. Posebno mi je u oči upao narandžasti Lambordžini. Pomislih: „Ko ga vozi? Mora da je neki lik poput Romana Abramoviča.” Ubrzo sam dobio odgovor. Iz kazina je izašla devojka – nije imala više od 30 godina i ličila je na Šeherezadu iz 1001 noći – sela u kola i odvezla se. Između Grand Kazina i hotela Pariz nalazi se prolaz koji vodi ka marini. Ubrzo sam se našao na šetalištu sa kog sam mogao da vidim skupocene jahte i brodove koji su tu bili usidreni. Prosto ne znam koja je bila lepša, koja je izgledala moćnije. Uživao sam na tom mestu u tišini mora i pevanju talasa do jedan sat iza ponoći, kada je bilo vreme da se oprostim od Monte Karla. Krenuo sam nazad. Ušao sam u neku zgradu koja je, moram priznati, ličila na spejs šatl, a onda sam ušao u jedan od liftova. Išao sam nekoliko nivoa nagore, i iz lifta direktno kročio u tunel koji mi je bio poznat. Malo bolje sam ga pogledao i shvatio da sam u čuvenom tunelu kroz koji se vozi ulična trka Formule 1. Nekoliko minuta kasnije došao je autobus u koji sam ušao.

Na točkovima autobusa kotrljao sam se u pravcu Đenove. Savladao me je umor, tako da sam vrlo brzo utonuo u san.

 

 

Napomena: 
Nijedan deo teksta ne sme biti reprodukovan bez prethodnog odobrenja autora ili redakcije portala. Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare.
Podeli: