Odlike viteške kulture su nepismenost, naprasitost i iracionalnost, a takođe i sklonost junačkim podvizima, obredima i simbolima. Ova kultura je ostvarila snažan uticaj na crkvenu umetnost, stvaranu u svetu sa svih strana pritisnutom sirovošću ratničkog sloja društva.
Ko su, zapravo, bili vitezovi? Prema jednoj podeli, u srednjovekovnom društvu su postojala tri osnovna staleža: radnici (laboratores), zaduženi za hranu i fizičke poslove, molioci (oratores), to jest crkvena lica sa zadatkom da izmole milost i oprost grehova za ceo narod, i ratnici (bellatores), zaduženi za očuvanje bezbednosti druga dva staleža. Vitezovi su, dakle, pripadali ovom trećem staležu, staležu ratnika. Neki vitezovi su poticali od starog plemstva, a neki su bili seoski veleposednici, dovoljno bogati da sebi priušte tada veoma skupu ratnu opremu. Pored njih, postojali su i oni manje bogati (u funkciji sluga pod oružjem) koje su gospodari hranili u zamkovima i koji su zajedno sa gospodarom spavali u velikim drvenim odajama i živeli od njegovih darova.
Mesto viteškog korpusa je bilo na vrhu društvenog i političkog života. Vremenom je ovaj stalež razvio sopstvenu kulturu. Od 1086. godine (kada je Vilijam Osvajač imenovao svog sina za viteza) postoji obred inicijacije u stalež vitezova. Do XIII veka, taj obred je obuhvatao pročišćenje, ispovest i pričest. Vitezove su ujedinili oružje i borbena veština. Svi vitezovi su bili mladi, a odlikovali su ih zajedničko ponašanje, vrlina i nada, kao i sve ono što odlikuje one koji su obučeni za rat. Pošto je srednjovekovno društvo bilo društvo muškaraca (visoka kultura XI veka ne zna za ženu – osim nekoliko izuzetaka, nema čak ni likova svetica), viteški red je bio zajednica naslednika. U toj društvenoj grupi su postojali i oni koji su se nazivali mladi. Oni su prošli obred inicijacije, ali nisu mogli da preuzmu upravljanje vlastelinstvom dok im je otac živ. Ovu zavisnost od oca su teško podnosili, pa su se radije odlučivali da sa vršnjacima lutaju svetom u potrazi za plenom i uživanjima. Upravo zbog toga, najcenjenije vrline u kulturi vitezova bile su upravo one koje potiču iz agresivne srčanosti: hrabrost i snaga. U obzir su uzimani samo srce i telo, ali ne i duh. Prvenstveno se slavila fizička snaga. Budući vitez ne zna da čita, jer bi mu učenje iskvarilo dušu! Viteštvo je, dakle, ostalo nepismeno svojom sopstvenom voljom.
Kultura XI veka nosi izrazito obeležje ratnika i gotovo u potpunosti se temelji na ljubavi prema plenu, otimačini i napadu. Ipak, vitez je istovremeno bio i gospodar i vazal, u složenoj hijerarhiji požrtvovanosti i počasnih obaveza. Bio je plemenit kao vlastelin, a odan kao vazal. Dobar vitez bi sve što stekne razdelio voljenima, jer su darežljivost i odanost bile veoma važne osobine pravog viteza, zajedno sa smelošću, hrabrošću i vernošću. Zadata reč nikada nije smela da se prekrši. Ovaj skup pravila ponašanja vitezova opšte je poznat kao kodeks časti.
Vlast žive vlastele se oslanjala na čast i slavu mrtvih. Vitez je osećao da ga na podvig tera armija pokojnih predaka koji su proslavili ime koje on nosi, i kojima će jednog dana morati da položi račune. Svaki plemić je poimence znao osnivače svoje loze. Uspomenu na te heroje su čuvale romanse brojnih putujućih pevača zahvaljujući kojima su mnogi vitezovi ušli u legendu. Pored viteške poezije, za književnost je veoma značajan bio i viteški roman koji je vremenom stekao veliku popularnost. Crkvene vlasti su tvrdile da živi srodnici mogu da doprinesu spasenju duše pokojnika i da za sebe pribave oproštaj grehova, a to je dovelo do povećanog broja milostinja koje su vitezovi upućivali crkvi. Najvažniji izvor prihoda za umetničko stvaranje u crkvama bile su upravo milostinje vitezova koji su se nadali da će tako spasti kako svoju dušu tako i duše svojih predaka.
Vitezovi su gologlavi padali na kolena pred biskupom i stavljali svoje ruke u njegove (na taj način mu se zaklinjući na večnu vernost), a zatim su od njega napokon dobijali vlastelinski ukaz. Viteška kultura se zasnivala na datoj reči i slici, to jest na formalizmu, pošto vitezovi nisu bili pismeni. O njihovoj religiji znamo samo to da se sastojala iz niza obreda, junačkih podviga i pravila. Svi vitezovi su smatrali da će pomoću obreda zadobiti božju milost, a kad god bi se osetili krivim ili izloženim kazni, darovali su bezbrojne verske ustanove kako bi stekli bolji položaj pred nebeskim sudom. Osim božanske naklonosti, mogla se steći i gospodareva naklonost, na ovozemaljskom sudu. Viteški sudovi su retko izricali telesne kazne. Novčanom nadoknadom, dakle, dobijao se oprost kako od gospodara tako i od boga, jer se verovalo da milostinja spira greh kao što voda gasi vatru. Ovako stečenim crkvenim bogatstvom finansirana je evropska umetnost. Za romanički procvat je zaslužno upravo ovo odricanje vitezova od bogatstva.
Osim pomoću novca, oprost je mogao da se dobije i hodočašćem. Međutim, kako je crkva propovedala da nijedan hrišćanin ne sme da ubije drugog, snagu oružja su morali da usmere negde van hrišćanskog sveta, ka neprijateljima svoje vere. Bio je dopušten samo sveti rat. Vitezovima je tada dat zadatak da napadnu nevernike, a zauzvrat im je obećan oprost svih grehova. Čak su i u sakralnu skulpturu uz atribute božje snage uključeni oklop, kacige, štitovi i mnoštvo kopalja usmerenih protiv sila mraka. Posle Prvog krstaškog rata, u Jerusalimu su počeli da se okupljaju i udružuju viteški redovi. Prvi viteški redovi su se okupljali radi zaštite hodočasnika ili lečenja ranjenika, a njihova načela su se temeljila na altruizmu i hrišćanskom moralu, to jest hrišćanskoj tradiciji. Ali ti redovi su, zbog situacije na terenu, ubrzo dobili vojna obeležja i počeli da se bore protiv muslimana, jeretika i ostalih neprijatelja hrišćanstva. Ipak, ubrzo je došlo do razlaza vitezova i crkve. Naime, iako je božjim slugama rat bio zabranjen, jer crkva ne sme da proliva krv, mnoga crkvena lica nisu odolela da se i sama bore. I dok su biskupi jahali na čelu oružane čete mladih sveštenika, za njih su čast, odanost i srčanost bili podjednako važni kao i za vitezove. Crkvu tog vremena je brzo zahvatila borbenost i želja za moći. Tada se pobunila protiv vitezova i proglasila ih oruđima zla, jer je sa njima počela da se otima oko plemićke vlasti i dobiti od izrabljivanja radnika. Vitezovi su bili darežljivi, te su svoje bogatstvo rasipali kada su bili okruženi siromašnima, dok je crkva svoje zadržavala za sebe. Zapravo je tada jedina prava razlika između vitezova i kanonika bilo obrazovanje. Naime, gotovo svi crkveni velikodostojnici su poticali, kao i vitezovi, iz plemićkih porodica, jer ih je na to mesto, po pravilu, postavljao kralj.
Viteški stalež je nestao sa propašću feudalizma. Vitezovi su tada izgubili svoje bogate zaštitnike, pa tako i sva svoja materijalna sredstva. Danas se titula viteza u Ujedinjenom Kraljevstvu dodeljuje kao priznanje za životno delo ili službu.
Comments
seriously
Literatura
Јако ЗАО и нетачан текст. Као