„Tadž Mahal nije arhitektonsko delo kao što su to druge građevine, već strast ljubavi jednog vladara iskovana u živom kamenu.“
Ser Edvin Arnold,
britanski pesnik
U svetu postoji mnogo priča koje govore o ljubavi, uglavnom onim tragičnim. Ova je tužna, a ujedno lepa. Ovo je priča o ljubavi, toliko velikoj i jakoj da je, zapravo, ljubav podigla Tadž Mahal. Da ovo zdanje, koje oduzima dah ne postoji, verovatno bi ljudi pomislili da je cela priča bajka. Međutim, ovo je bajka na javi. Da bismo došli do Tadž Mahala, moramo krenuti hronološkim redosledom.
Predstavnik dinastije Mogul, princ Hurem, šetao se Delhijem, prestonicom Indije. Primetio je devojku koja je prodavala svilu. Zaslepljen njenom lepotom, on se zaljubio. Posle 5 godina, oni su se venčali. Njeno pravo ime, Ardžumand Banu Begum, zamenio je imenom Mumtaz Mahal, što u prevodu znači „dragulj palate“. Njihova ljubav bila je beskonačna, nešto što je u današnjem svetu nezamislivo. Za 18 godina braka princu Huremu rodila je četrnaestoro dece. Ipak, na poslednjem porođaju je preminula 1631. godine u Buranpuru. Princ Hurem je 1927. godine postao car mogulske imperije. Tada je dobio ime šah Džahan.
Na samrti, Mumtaz je od supruga zatražila da joj ispuni 4 želje:
- da joj sagradi spomenik dostojan njihove ljubavi
- da se nikada ne ženi
- da čuva njihovu decu
- da joj posećuje grob na svaku godišnjicu
Od svih želja je najviše pažnje privukla ona u kojoj je tražila da Šah čuva njihovu decu. Naime, Džahan je na presto došao tako što je pobio svoju braću. Mumtaz Mahal nije želela da njihovu decu zadesi ista sudbina u borbi za vlast sa rođenim ocem. Ovo je, naravno, mračna strana mogulskog vladara. Ipak, svetla strana je činjenica da je Džahan mnogo voleo Mumtaz i da je bio poznat po velikodušnosti kako prema prijateljima, tako i prema sirotinji. Isticao se u gradnji brojnih spomenika i hramova u Agri i Delhiju.
Smrt voljene žene ga je toliko potresla da je šah Džahan dosta dugo bio potpuno izgubljen. Zapostavio je sve političke funkcije, prvih 9 dana ništa nije jeo, pio. Nije izlazio iz svoje sobe. Kada je konačno napustio odaje, njegova kosa crna boje uglja je bila bela!
Gradnju Tadž Mahala mogulski vladar započeo je godinu dana posle smrti voljene žene. Sagrađen je u Agri, 200 kilometara južno od Nju Delhija. Podizanje velelepnog zdanja završeno je u potpunosti 1653. godine. U gradnji je učestvovalo više od 20 hiljada ljudi. U dopremanju materijala doprinos je dalo 1000 slonova. Građevina je potpuno simetrična. Nalazi se na postolju kvadratne osnove, visine 7 metara.
Simetrično na svaki kraj kvadratne osnove su postavljena 4 minareta. U samom centru nalazi se Tadž Mahal. Kompleks obuhvata ulazno dvorište, kapiju, džamiju, konak i vrt sa bazenom u kojem je doživljaj građevine poseban. Na Tadž Mahalu radilo je nekoliko arhitekata. Glavni arhitekta bio je Ustad Ahmad Lahori, dok je Ismail Han projektovao glavnu kupolu. Ona je prečnika 20 metara, visoka 57 metara, a na vrhu ima šiljak od bronze (mada je on prvobitno bio od zlata).
Blistava belina mermera Tadž Mahalu dodatno pojačava impresivnost. Ipak, kada se priđe bliže velelepnom zdanju, vide se intarzije od obojenog kamena koje krase ceo kompleks. Islam propoveda zabranu predstave čoveka u umetnosti, pa Tadž Mahal krase isključivo kaligrafski zapisi, apstraktne arabeske i cvetni motivi. Glavni elementi naglašeni su cvetnim i geometrijskim motivima, ali i stihovima iz Kurana. Zapravo, ovde se radi o posebnoj tehnici ornamentacije, koja je, pre svega u južnoj Aziji, poznata pod imenom parčin kari. U Evropi ovaj stil se zove pjetre dure. Poenta ovog vida ornamentacije je da skulptor ugravira crtež u mermer, a da zatim izgravirane linije precizno ispuni nekim tvrdim materijalom. U slučaju Tadž Mahala korišćeno je 28 vrsta dragog i poludragog kamenja. Koristili su se sedef, koral, ahat, karneol, tirkiz, lapis lazuli, heliotrop, jaspis, granat i oniks. Od dragog kamenja dominantnu ulogu imali su safir, biser, rubin, topaz i smaragd.
Cvetni motivi koji dominiraju Tadž Mahalom su potpuno posvećeni Mumtaz koja je bila izuzetan ljubitelj tkanina izvezenih cvetnim motivima. Kao ornamentni motiv u građevini je veoma izražena kaligrafija. Glavni kaligraf bio je Amanat Han Širazi. Jedino je njegovo ime zapisano i to na ulazu u Tadž. On je na papiru mastilom ispisao stihove iz Kurana, da bi te slike u punoj veličini bile prebačene na kamen. Po njima bi kamenoresci gravirali.
Mumtaz Mahal je prvobitno sahranjena u bašti Zainbad, u mestu gde je umrla. Potom je njeno telo preneseno u Agru, uz velike počasti. Na kraju, ona je sahranjena na mestu, gde i danas počiva, u mauzoleju u unutrašnjosti Tadž Mahala. Okrenuta je licem ka Meki.
Šah Džahan je svrgnut sa prestola 1658. godine. Nasledio ga je sin, koji ga je poslao u pritvor. Šah je živeo u zatočeništvu do 1666. kada je preminuo. Poslednjih 8 godina života, koje je proveo u pritvoru, šah Džahan je bio sprečen da ispuni jedno od 4 obećanja datih ženi na samrti. Nije mogao na godišnjicu smrti da joj ode na grob. Ipak, tih 8 godina proveo je tako što je kroz prozor Jasminove kule, preko reke Džamune posmatrao počivalište svoje žene. U planu mu je bilo da za sebe sagradi isti mauzolej kao za Mumtaz na drugoj strani reke, ali od crnog mermera. Međusobno bi ih povezivao srebrni most. Pomenuti pad sa vlasti ga je sprečio da ideju sprovede u delo.
Ambijent, simetričnost i bleštava fasada svedoče o važnosti građevine. Elegantna kaligrafija i cvetni motivi na površini Tadž Mahala otkrivaju duhovnu suštinu. Sunčevi zraci mu daju večnost. Obasjan mesečinom Tadž Mahal izgleda kao bajkovito priviđenje. Tadž je ujutru ružičast, uveče mlečno beo, a na mesečini deluje poput zlatnog praha. Tadž Mahal je dragulj islamske umetnosti. To je spomenik ljubavi i remek delo priznato kao jedno od najznačajnijih građevina svetske arhitekture. Tadž Mahal je na listi svetskih čuda i nalazi se na Uneskovoj listi svetske baštine. Tadž Mahal je suza na obrazu vremena!