Plešuća smrt

Submitted by draganmilosevic on 17/08/2013 - 14:06

„The dance at Molenbeek” (slika Pitera Brojgela Mlađeg prema crtežu svog oca iz 1564. godine)

Kuga, kolera, dizenterija, male boginje, tuberkuloza, malarija, sifilis… Ove i mnoge druge bolesti bile su mračni pratioci čovečanstva tokom većeg dela istorije. Stanovništvo Evrope, Azije i Afrike je periodično proređivano raznim epidemijama i takva situacija je potrajala sve do napretka moderne medicine i farmaceutike u 19. i naročito u 20. veku. Opisi ovih bolesti koji potiču iz istorijskih izvora više nas ne plaše toliko, s obzirom na to da je moderna nauka uglavnom uspešno objasnila i pronašla lek za svaku od njih. Ipak, pojedini opisi su toliko bizarni da čak ni moderna nauka ne može još uvek sasvim da ih objasni.

Više takvih opisa govori o bolesti koju bi smo mogli nazvati plešuća kuga ili ples smrti. Ova bolest je u Evropi bila poznata i kao ples Svetog Jovana Krstitelja ili ples Svetog Vita. Povremene epidemije ove bolesti su se javljale u Evropi od 7. do 17. veka, a naročito u periodu od 14. do 17. veka.

Bolest je pogađala ljude različite starosti, pola i socijalnog statusa, a glavni simptom je bilo mahnito igranje do potpune iscrpljenosti i, na kraju, smrti. Međutim, ono što je bilo naročito čudno je to što je bolest ređe pogađala samo usamljene pojedince. Epidemija se brzo širila i ubrzo su na ulicama gradova igrale čitave grupe ljudi. Ove nesrećne igračke družine su najčešće brojale po nekoliko desetina, stotina, pa čak i više hiljada ljudi. Igranje bi trajalo danima, nedeljama, mesecima, a čitav događaj je ostavljao utisak masovne psihoze ili kolektivnog transa. Da stvar bude još neobičnija, zaraženim plesačima su se vrlo često pridruživali muzičari, u nadi da će svojom muzikom nekako pomoći nesrećnim ljudima. Nažalost, njihova muzika je uglavnom privlačila i druge, uključujući i one koji nisu bili bolesni. Ljudi jednostavno nisu razumeli uzroke ove bolesti i nisu znali kako da se nose sa njom. Loše poznavanje medicine mešalo se sa narodnim sujeverjem u neuspelim pokušajima pronalaska leka.

Iako u istorijskim izvorima ima razlika u opisima ovakvih događaja, nešto im je ipak zajedničko. Gotovo svi izvori se slažu u tome da su ljudi koji su igrali bili u polusvesnom ili nesvesnom stanju i da nisu igrali svojom voljom. Vrištali su, smejali se, plakali su, neki su pevali, neki od njih su paradirali goli, pa čak se upuštali i u seksualne odnose. Neki od njih su bili nasilni prema posmatračima koji su odbijali da im se pridruže. Mnogi od njih su patili od teških grčeva, bolova u grudima, halucinacija i epileptičnih napada. Preklinjali su sveštenike i monahe da spasu njihove duše i molili za pomoć. Mnogi su izvikivali imena đavola i govorili da se dave u crvenom moru krvi. Većina je posle izvesnog vremena padala od iscrpljenosti, ali neki od njih bi završili u stanju ekstaze.    

Epidemija koja je 1518. godine pogodila grad Strazbur, koji se tada nalazio u okviru granica Svetog rimskog carstva, verovatno je najbolje opisana u izvorima. Sve je započelo tako što je jedna žena u sred toplog letnjeg vremena počela da igra na ulicama grada. Na ulicama grada nije svirala nikakva muzika u tom trenutku, a izraz njenog lica je ukazivao na to da njen postupak nije voljan i da ne može da se zaustavi. Za nedelju dana pridružilo joj se tridesetak ljudi, a za mesec dana družina je već brojala oko 400 ljudi. Većina je umrla od iscrpljenosti ili srčanog udara. Svi izvori, uključujući izveštaje lekara, crkvene propovedi, hronike i izveštaje gradskih vlasti, potvrđuju da se ovo desilo.

Umesto uobičajenih metoda lečenja, kao što je bilo puštanje „zaražene” krvi, gradske vlasti su čak angažovale svirače i naredile izgradnju drvene bine na kojoj su ovi ljudi igrali duže od mesec dana. To je učinjeno u nadi da bi igranje zaista moglo pomoći ovim ljudima. Ovaj postupak otkriva svu nemoć gradskih vlasti i najobrazovanijih ljudi tog doba.

„Pilgrimage of the Epileptics to the Church at Molenbeek” (gravura iz 1642. Hendrika Hondiusa Starijeg prema crtežu Pitera Brojgela Starijeg iz 1564. godine)

Skoro 500 godina nakon ovih događaja još uvek smo nemoćni da objasnimo sa sigurnošću šta se desilo. Postoji više mogućih odgovora. Još uvek nije sasvim jasno da li su ovi događaji bili potpuno spontani i da li se radi o pravoj bolesti ili o nekoj vrsti socio-kulturološkog fenomena.

Bilo je pokušaja da se bolest objasni trovanjem ergotom (ergotnom gljivom). Ova plesan je rasla na stabljici raža i mogla je da izazove halucinacije, grčeve i drhtavicu. Ova teorija se uglavnom čini nepotpunom pošto se njome ne može objasniti višednevno i višemesečno igranje. Ergotna gljiva je veoma otrovna tako da postoji veća verovatnoća da osoba premine nakon njenog konzumiranja nego da počne nekontrolisano da igra.

Jedna od najzačuđujućih činjenica je da su ovi ljudi igrali danima, nedeljama, vrlo često bez hrane i vode. Igrali su sa otečenim i krvavim nogama. Odakle im energija i izdržljivost za tako nešto?

Moguće je da su ovakvi događaji bili podstaknuti stresom i napetošću izazvanim nekim prirodnim nepogodama ili katastrofama, kao što su glad, poplave, i drugo. Neposredno pre događaja u Strazburu 1518. grad i okolinu je pogodila stravična glad usled nekoliko loših žetvi i ogromnog porasta cene žita. Glad je bila praćena bolestima kao što su bile kuga i sifilis. Igranje bi u tom slučaju moglo biti izraz masovne psihoze izazvane velikim stresom.

Bolest je u narodnom verovanju najčešće povezivana sa kultom Svetog Vita. Ljudi su verovali da je njegova kletva može dovesti do gubitka svesti i pojave epileptičnih napada. Verovatno nije slučajno što su ovi incidenti uglavnom izbijali oko ili za vreme praznika posvećenih Svetom Vitu. Žrtve plešuće kuge su svoje „procesije” najčešće završavale na mestima i u crkvama posvećenim ovom svecu. Tu bi se molile za svoj oporavak. Mnogi bi u svom zanosu prelazili ogromne razdaljine, pa čak stizali iz jedne u drugu zemlju bez uzimanja hrane i vode i po više dana. Ima istoričara koji veruju da su ovakva igranja isključivo predstavljala neku vrstu religiozne ekstaze povezane sa obožavanjem ovog sveca.

„Saint Vitus Dance”, nemačka gravura

Ono što je naročito važno napomenuti je da su epidemije plešuće kuge u Evropi bile zabeležene samo u jednoj oblasti koja se protezala između reke Rajne i reke Mozele na krajnjem zapadu Svetog rimskog carstva. Svim ljudima, koji su živeli u ovoj oblasti važnih rečnih trgovačkih puteva, bilo je zajedničko verovanje u osvetoljubive duhove koji su mogli da bace kletvu mahnitog igranja.

Religiozni strah je očigledno igrao veliku ulogu. Ples je istovremeno posmatran kao simptom bolesti, ali i put do izlečenja. Ovo verovanje nam pomaže da shvatimo odluku gradskih vlasti u Strazburu da angažuju svirače i izgrade drvenu binu na kojoj su bolesni ljudi mogli da igraju. Očigledno su mnogi upravitelji grada verovali da ples zaista može izlečiti ljude. Epidemija fizičke bolesti se na taj način pretvarala u masovni ekstatični religiozni ritual.

Do polovine sedamnaestog veka epidemije plešuće kuge su sasvim prestale i to prvenstveno zbog toga što su verovanja u natprirodne sile i svetačke kultove potpuno iščezla. Protestantska reformacija koja je zahvatila Strazbur i širu okolinu dovela je do ukidanja svetačkih kultova od kojih je najviše zavisilo povremeno pojavljivanje plešuće kuge.

„Dance of Death” (slika Mihaela Volgemuta iz 1493. godine)

Plešuća kuga se najverovatnije može posmatrati kao kombinacija prave bolesti sa snažnim, kolektivnim verovanjem u natprirodno. U zajednicama u kojim su takva verovanja bila prisutna nije trebalo mnogo da psihotična reakcija pojedinca dobije masovni karakter, naročito u uslovima velikih katastrofa i nedaća.

Bolest je bila rezultat neznanja, religioznog straha, sujeverja i realnih, fizičkih uzroka. Danas, nakon više stotina godina, može nam najbolje poslužiti kao podsetnik na ogroman značaj nauke i znanja, ali i kao upozorenje na veliku neobičnost ljudske psihe.

 

 

Napomena: 
Nijedan deo teksta ne sme biti reprodukovan bez prethodnog odobrenja autora ili redakcije portala. Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare.
Podeli: 

Comments

Submitted by Doktor (not verified) on 17/08/2013 - 16:35
Dragane, odlično pišete, samo tako nastavite. Jednostavno, lako za čitanje, i ne mislim ništa loše pod tim. Naprotiv. Nema nepotrebnih stvari, komplikovanja. Sve što treba da se kaže objasnite, odlično uklopljeno. Bravo.

Submitted by Kris (not verified) on 28/08/2013 - 11:09
Prvi put čujem za ovo. Hvala autoru za članak. Vrlo je simptomatično to što upravo u očima "nauke" ovakva pojava stoji kao neobjašnjiva. Rado bih istaknuo citat iz teksta: "Do polovine sedamnaestog veka epidemije plešuće kuge su sasvim prestale i to prvenstveno zbog toga što su verovanja u natprirodne sile i svetačke kultove potpuno iščezla." Ovdje se u nepravilnom obliku vidi ono što stoji u povijesnom razvoju kao granica nakon koje se počinje "nauka" kakvu danas poznajemo pojavljivati. Što se misli pod tim da su "vjerovanja prestala"? Ona ne nastaju i ne prestaju sama od sebe. Postoji "prostor", koji je modernoj znanosti zasad nepoznat, iz kojeg se mogu objasniti pojave takvih masovnih bolesti. U istom odnosu prema čovjeku stoji i onaj "prostor" iz kojeg se počinju pojavljivati impulsi za razvoj onoga što danas zovemo "naukom". Radi se o promjeni u čovjekovoj otvorenosti (u slučaju bolesti čovjekovoj nezaštićenosti) prema tom "prostoru". Da je došlo do pojave "nauke" govori nam da se događa promjena i u tom "prostoru", a ne samo u načinu čovjekova dohvaćanja tog "prostora".