Šta biste uradili kada bi Vam država dala potpunu slobodu da radite šta želite, a pod tim se podrazumeva kršenje zakona, a pod zakonom, ni manje ni više nego ubijanje?

Čvrsto vjerujem da televizijski program može biti umjetnost. I zaista, godinama unazad iz pera genijalaca širom svijeta (najčešće onog anglosaksonskog) niču nevjerovatni projekti. Ova godina nije bila samo startna pozicija, već i finiš za neke serije koje su, sezonu za sezonom, oduševljavale kritiku i publiku. Jedna od njih je i serija 30 Rock (prevođeno često kao Televizijska posla), mreže NBC.

Često se govori da papir trpi sve – i to je tačno. Vekovima ljudi pišu: o sebi, svojim osećanjima, doživljajima, izmišljaju neke nove situacije, stvaraju junake koje potom smeštaju u određenu sredinu, kojima su stavljene nekakve prepreke – koji žive u svom literarnom svetu jednako onako kao što mi živimo u ovom našem, „stvarnom”. Možda pisci izmišljaju specifične junake, kojima, potom, daju imena i, možda, izmišljaju i mesta i događaje u kojima oni učestvuju; ali je jedno sigurno – sve to nastaje iz iskustva, ovakvog ili onakvog.

Ne znam za vas, ali meni se tek odskora vrzma po glavi misao koliko ove dve serije u stvari „liče”. Nije u pitanju tematika kojom se bave, Gregori Haus je doktor, dok je Kal Lajtman „čitač” mikroizraza (na osnovu vaše facijalne ekspresije može sazanti sve o vama). Iako i jedan i drugi rade poslove koje retko ko može, nije samo to ono što ih povezuje. Nije ni njihova nadobudnost i stav „Ja sam Bog”; ni fizička sličnost (ako se uporede samo njihova lica na određenim fotografijama, moguće je videti da zaista podsećaju jedan na drugog); čak i njihov odnos prema zaposlenima i nadređenima nije ono što je „upalilo lampicu” u mojoj glavi. U pitanju je glumačka ekipa, odnosno, tim kojim su okruženi svaki u svojoj seriji.

Čitao sam skoro jedan članak u novinama. Ideja je da se stavi u prvi plan američka nedoslednost, prije svega moralna, a zatim i zakonska. Ukratko, navodi se njihovo nepridržavanje principa komandne odgovornosti, i traženje izuzeća sa svoje zločine. To je opštepoznata stvar, za iole upućene, ali je teško to dovoljno istaći, naročito u današnjem unipolarnom sistemu (zapadnih vrijednosti) koji je, srećom, na izdisaju. Ipak, istakao bih nešto drugo.

Svako ko se bavi srpskom alternativnom scenom (koja je možda u magli, ali nikako nije siromašna) morao je naići na pančevački bend Jewy Sabatay. Njih je sam Nikola Vranjković, osnivač Block Out-a, nazvao srpskom Nirvanom. Sad, to poređenje je nažalost bilo previše istinito i bend je tužno okončao svoje postojanje.

Frontmen i gitarista Jewy Sabatay-a, Velibor Nikolić, 2011. godine osniva Brigand. Iako pod stalnom senkom svog prethodnog rada, Velibor uspeva da ne napravi grešku koju tako često srećemo kod muzičara (neki svoje stvaralaštvo potpuno zasnivaju na tome), a to je kopiranje, kako drugih tako i sebe.