Otkako sam postala svesna sebe i svog okruženja, imala sam prilike da čujem razne jadikovke na račun Srbije: na male plate, na loš gradski prevoz, na vlast... Moje odrastanje, kao i odrastanje ljudi rođenih devedesetih godina, obeleženo je nepromenljivom tranzicijom. Mi smo porasli, a ona je još uvek tu i gleda nas bebećim očima dok u ustima drži svoj majušni palac.

Ovu kritiku pišem tri dana nakon što sam pogledao film, što mi uglavnom nije običaj. Kritike najčešće pišem dan posle gledanja, ili možda čak i iste večeri, ako sam bio na nekoj popodnevnoj projekciji a potpuno sam načisto sa svojim osećanjima u odnosu na pogledano. Međutim, ovaj film je kod mene izazvao donekle oprečna osećanja i mišljenja, pa sam morao da sačekam da mi se svi ti utisci iskristališu.

Verujem da su svi čuli za Apatinsku pivaru, BIP, pivare u Čelarevu, Jagodini, Zaječaru. Ali retko ko se seća pivare „Johan Apel” koja je jedna od najstarijih na ovim prostorima, podignuta 1865. godine. Nalazi se u Aleksincu. Ovo je bila prva fabrika na teritoriji grada. Sećaju je se, možda, samo oni stariji, s obzirom na to da je pivara prestala sa radom pre 15 godina.

Povratak bivšeg Bonda u žanr špijunskog trilera, sa bivšom Bondovom devojkom, donosi osećaj nostalgije i budi nadu da će se konačno pojaviti jedan dobar film u žanru koji nam ove godine nije doneo baš velika uzbuđenja („Džek Rajan: regrut iz senke” i „3 dana za ubistvo”).

Sve u mom detinjstvu se uvek vrtelo oko totalne žrtve, bilo u religiji, bilo u komunizmu. To je ono što me je obeležilo. Zbog toga posedujem ovu nesalomivu volju.

Marina je rodjena 30. novembra 1946. godine. Njeni roditelji su bili nacionalni heroji, Titovi partizani. Učestvovanje u Drugom svetskom ratu omogućilo im je ugledan društveni status u posleratnoj Titovoj Jugoslaviji. Oboje su čvrsto verovali u revoluciju i komunističku ideologiju na kojima se temeljila bivša SFRJ. Medjutim, Marinino sopstvo čini kombinacija dve suprotne totalitarne težnje, što je jasno iz gorenavedenog citata.

Obično ne pišem i ne komentarišem igru fudbalske reprezentacije Srbije. Međutim, moram da napravim izuzetak. Povod za to je sramotna igra naših reprezentativaca koja je rezultirala porazom od Danske, usred Beograda, od 3:1. Poraz sam po sebi ne bi bio sporan, jer, složićemo se, lopta je okrugla i sve je moguće. Ali, da li je moguće da po ko zna koji put gledamo apsolutno nezalaganje igrača ove zemlje? Оčigledno je to naša realnost.